Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 5

Чича-Јордан Једна сликсг — Стеван Сремац О^нам да га многи од поштованих чирЈ талаца не знају, и да су сад први ' пут чули за његово име. Неки нису никад ни чули за-њ, други и чули и видели га и знали за-њ па га временом и заборавили; јер доброчинство и благодарност ретко, што рек'о Тургењев, другују овде на овој нашој планети. За то и јесте чича-Јордан те среће, да га слабо знају. Јер живот његов није живот каквог државника, после чије смрти се забринуто питају, шта ће бити са земљом и народом без њега; на живот каквог богатог трговца, који се целога века свог богатио продајући своје а још више туђе, па не могав понети на онај свет ни добра дела а камо ли добро имање своје — оставио то на добротворне, хумане цељи; живот чича-Јорданов није био ни живот јунака каквог, ни уопште великог човека каквог, мецената каквог. Па ипак је то био један добротвор, меценат један, само је то био један од оних скромних мецената, своје врсте, који за живота не дочека слике своје у календару, а после смрти нико се неће отимати, да му за добре паре (из Фонда) напише биограФију. Јер како ради за живота, мучно да ће иза себе оставити какав фонд, око кога би се — као што је већ сваком читаоцу добро познато искупили и попали на њ одборници и књижевници као мачке на масну сланину. Неправду овога света гледао је долепотписани да исправи овом малом сличитдом о чича-Јордану. I. Чича-Јордан је однекле из Турске, из Старе Србије; из краја где је негда

за време царевине српске било само у његовом крају седамдесет и седам белих цркава и светих манастира, одакле су силне светитељске мошти мирисале као босиок на све стране по кристијанлуку све до три мора и Саве и Дунава. Дошао је био, дететом још, у Србију, давно, још онда кад су се министри звали попечитељима, кад су начелници сви од реда носили солуфе и бркове као Краљевић Марко, и када су осмотритељи карантина били богати и силни на граници и пример осталом „чиновничеству" шта може то јест један чиновник постићи и стећи само кад је вредан, савестан и штедљив. Као сваки из оних крајева, био је и чича-Јордан врло умешан и знао свакога врага. Умео је чак и сатове оправљати, без саџијеве лупе и алата са својим великим пећанским ножем оправљао је он сатове у својој околини, а знао је и многе траве и лекове. „Пуче му снага!" тек рекне за болесника, прегледа га и каже: да му има лека, и излечи га, а ако баш и не излечи, сви су веровали, да му не би помогли ни триста осамнаест Никејских светих отаца, што је и чича-Јордан иотврђивао: „Неје му било писано, а да му је било писано, ћаше да има јоште дана!" Био је и говедар и пудар, и Фурунџија и млекаџија, и баштованџија и ашчија, али је ова два последња занимања ипак највише ценио и једнако је једно другим замењивао; и умро је а никако није могао стално да се реши за једно или друго занимање. За то је и био познат под оба имена; Јордан баштованџија и Јордан ашчија била су два имена за једну исту особу; деца су га знала под именом чича-Јордан баштованџија (или пудар), а одраслији под именом чичаЈордан ашчија. А познат је био и једнима и дру-