Зора

Стр. 4

3 0 Р А

Бр. I.

Ј(јеснишш6о С I —

с &ос*ор*

I

Ђемија ме Бејлербеју носи. „Што ћу тамо? Узани сокаци; Ограде им два човечја боја; А кафеси густи и високи На џумбама и на пенџерима; Нигде каде ни старе ни младе." Тако мислим и тако хесапим, Момче младо с јабане далеке. А кад тамо, доле на јалији, Каде, каде, и то више младе: Поседале на мале сандале И уз тутун егленисат' стале, А мухабет што крај воде воде Послађи је од татли-татлије. Неке поју севдалинку нову, Песмом драго на еглене зову; Неке опет с ћибара голема Само ћуте, ништа не говоре, Тутун пију, у Босфор гледају; А једне се крадом погледају И крадом се несташно осме'ну, Па се теке Босфору окрену. И гле чуда досле невићена Од како је пророкова дина! Бели јашмак — танка паучина, Много крије — ништа не сакрије: Бела су им лица на мејдану, И вране им косе на мејдану, На мејдану и уста и чело, И солуфа оба на мејдану!... II Бејлербеју доле на јалији Пуно лепих! Али Фатма што је!!... Мезимица старога муфтије, Баш оданде с босфорске јалије. Што ћу харчит' и вакта и речи Да казујем колико је лепа, Кад не могу исказати лепо ? Оволико, од мене је доста: Нити лепше, нит' вала милије Од Скутара па до Терапије. Није чудо — анадолска страна;

1900.

Није мало — анадолско сунце. Синоћ ми је месец казивао Сам о себи, старом севдалији, Ашиклији, ноћној харамији И хајдуку што му чифта нема: „Прикрадем се, вели, кроз пенџере Окренуте према ђулистану, Некад ноћу, повише у зору, Увучем се ћутке у одају Где муфтина мезимица спава, И ћутке је пољубим у уста, И у лице, у сулуфе вране, И у оба ока граораста, У гроце, и ниже гроца... Она сама на шиљтету меку: Сву ноћ будна, пред зору заспала, Босом ногом јорган отурила; Хаљина се у сну раскопчала, Под грлом јој хамајлија мала, Ни ода шта, до од злих очију; Руса коса по недрима пала... Ништа на њој осим геџелука; Десна јој је на јастуку рука А лева је на шиљтету меку; Рукави се у сну засукали, Беле руке два лалета бела. Тихо дише, дубоко уздише; Руса коса на амбер мирише А гроце и недарца мека На ћул цвеће и јасмин ливанту..." Слушам месец, старог севдалију, Ашиклију, ноћног харамију И хајдука што му чифта нема. Прво ћутим, после проговарам: „А тако ми мојега амана И тако ми поста Рамазана! Ја бих тако, а зашто би крио, И да нисам Турчин од земана, Вала, била! бих се потурчио: Турчин био три пуна сабаха, Три јације и три икиндије; И ја вала прозборио не бих, Ни њој дао да мухабет води Да нам вакат у лудо не ходи. Јелена Јоб. Пимишријебића.