Зора

Бр. I.

3 О Р А

Стр. 3

до страни књижевни производи увезени у домаћу књижевност, бранити прекомерни улазак у ову, у интересу подизања напионалне књижевности. Ако читаоци тиме и губе, они губе као и онамо држављани, заради, не само општега, него и својега потоњег добра. И, — да ово поређење развијемо још мало, — ономе што књижевности треба, томе не да се не сме спречавати ни отежавати улазак у књижевност, него му га треба и олакшавати, као што се ослобађавају од царине и других дажбина ствари које треба да помогну развијању домаће производње. Што су ове за производњу, то су та велика страна дела за књижевност. Она не само да не одмажу, него она и помажу националну књижевност. Велика и узорита књижевна дела, и ако су она никла у једноме народу и припацају, у првоме реду, његовој књижевности, припадају, у исто време, и свему образованоме човечанству; она немају виши строго националан, већ општечовечански карактер: то ијесте што их чини оним што су. Таква нам, велика, узорита и класична дела књижевна треба, и што више, уносити у књижевност. А њих је толико да их имамо још дуго уносити, да не морамо уносити и других, који су само од пролазна дневна значаја, и која су нам, великим делом, не само непотребна, него могу, према овоме што овде изведосмо, бити и штетна. Њих има од сваке врсте, и за све укусе (велика књижевна дела махом су за све укусе). Што би смо, место њих, која су нам потребна, преводили друга, без којих можемо бити? Зар је боље што имамо преведена Боденстетова Мирза ШаФија, тога лажног источанског песника у

наочарима место да имамо, у исто тако добру преводу, лирске песме Гете-ове, његове баладе, и Римске Елегије? Или зар је боље што се преводе хумористичне приче Коломана Миксата, када се, место њих, може превести што из Стерна ? Рећи ће се, можда, да је онај маџарски писац превођен и на немачки. Нека је превођен: немачка је књижевност велика, и Немцима може бити да преводе и што им не треба, јер имају давно већ преведено све што имтреба. А ми тога још немамо, и ми треба да настанемо око тога што је прече пре но што можемо помишљати и на оно што нам је непотребно. Преводна је књижевност важна, и без ње не може бити ниједна, ни најнационалнија књижевност. Али важност се њена не састоји у томе што ће она читаоце једнога народа упознавати с најновијим што се у књижевности других народа јави; она се не састоји ни у пресађивању свега онога што се бољега јави у другим књижевностима: него само онога што је у њима наЈбољега, што је доиста знатно, велико, и узорито, и што, као што смо већ напред рекли, и ако оно припада, у првоме реду, једноме народу, припада у исто време, и свему образованоме човечанству као трајна тековина његова. Само таква преводна књижевност доноси истинске користи књижевности у коју се она пресађује. Како до такве преводне да дођемо, друго је, не мање важно питање. Али о томе питању ми овде не мислимо говорити; него се, за овај мах, задовољавамо овим нашим општим извођењима о важности и значају преводне књижевности. Другом приликом вратићемо се опет на то питање, да о њему и с друге стране проговоримо.

1*

Г