Зора

Стр. 12

3 О Р А

Бр. I.

врљају као у школи између часова, или као да излазе из цркве. Онижа, старија госпођа смјежурана лица и отворених уста распитује се шта значи ријеч: Раззћоће Гигка. Један дебељко јој убједљиво тумачи, и она поимље поједине изреке, али не схваћа цјелину. Он не разумије како она не разумије што је њему тако јасно, те погледа на околне. Ја бих му прискочио у помоћ и упоредио Швајцарску с кровом модерне куће налик на јежа, а Фурчин богаз с вјенчаницом међу роговима тога крова, али ми смо видјели тек околину с ову страну богаза и то на овлаш, као да смо на дохват жељно прочитали једну страну из књиге-природе о Алпима. Она нам се допала и радозналост нас мучила да што прије преврнемо њезин лист и зато се пожурисмо да изађемо и видимо што нам је досадањи зреник крио иза себе. Кад отворисмо врата, обретосмо се у густом велу од магле. Обузеше нас нијеми, проницави, ситни, трепериви атоми, што су ређи од воде а гушћи од зрака, мокри као вода и гипки као зрак и овлажише нас. Наш се видик губио с нама и у замрзлој воденој прашини, ишчезава све: и крај опружене наше руке, и дах и сами ми. Ваздух сијече кад се удише и од њега се стресамо. Опрезно ступамо кроз сиву једноликост, која се брзо пред нама свршава у некој зрикастој, разријеђеној боји без икакве нијансе. Свега је осталог нестало у природи и ми тек у замисли стварамо слику оне провалије, која зија дуж пута и која је сада негдје близу нас, па нам дисање дошло пригушено, краће. Али за мало, па непокретну масу неједнако озари удаљена свјетлост и она одмах живну. У горњој јој се половини праве ружичаста острва, која прелазе без одређене границе у ону црнкасту боју, што се скупља у групе, које се због тог још јаче црне. Али и њих постепено пробијају румене шкољке, које се јављају свуда и све брже, па се шире и превлађују, и сценерија се мијења непримјетно и за то непоњатно. Кад се опет загледамо

у земљу, тад смо као на крову дрвене куће, из које се диже дим, па пробија кроз даске, и продире између њихових пукотина и саставака у јачим праменовима. И ти праменови не мирују, већ се вију напријед као оно зими, кад се кроз студену маглу одбија пара од коња, који трче у касу; неки необични механизам стави у кретњу пређашње мртвило, и оно отпочиње све живље бујати и врети. До скора проби и сунце. Чини се да није далеко и тек да тиња; даје гледати у себе и сија као жишка из шарена стакла. Тад назресмо поред нас и нешто јаче тамно, као труп огромне рибе, која је запловила кроз ово маглено море и зауставила се на његову дну, — по ком ми идемо, да пландује. Тек се распознаје горњи окрајак од хрпта, остало све ишчезава у црном диму, што се витла између бакарних острва више сиве монотоније испред нас, и то треба да буде брдо, што се диже уз пут. — Није баш угодно ни св. Илији, ако увијек мора да станује у овакову елементу, отпоче мој пратилац, али нагло ућута. — Па ако још није ни пушаџија; почнем и ја да вичем, но слузокожа ми се непријатно овлажи, и ја заћутах. Али тад се зачу он, господар овог свега, који прегледа је ли снијег довољно чист на врховима, чува их и завијава ко им се приближи, он, који кажњава стијење ломећи их и разносећи, он, страшни и снажни вјетар. Још је нејак, шапће пак негдје у близини као да чита с оних црвенкастих мрља по жућкастом, препланулом камењу и приправља се на игру. И одмах ишчезну магла; као да је неко уклони, тако се изгуби а указа се плаво небо. Као да је одскочило од нас, и боја ми његова непозната. Између њега и мене машта ми метнула још једну ону танку копрену, што су нас на стотине мало прије опкољавале. Затварам очи, да се навикнем на његову свјетлост, па брзо и без ријечи се почесмо спуштати низ литицу. Кад мало одмакосмо, окренусмо се да видимо још једаред облак, кроз ког смо