Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 17

узео, дакле, само један моменат у рачун и према њему се управљао; имао само једно гледиште и гледао да ли Вијенац одговара овом; имао само једну идеју о томе како песник треба да слика догађај и захтевао да Његош по њој поступи. Приметите да је само по тој идеји оцењивао цео спев, само по њој гледао смисао појединих појава и епизода. Он је резоновао тачно кад је једанпут поставио питање, али није питање поставио добро. Он га је поставио гледајући на ствар уско и једнострано. А можда је требало ставити се на шире гледиште, узети у рачун више момената, допустити песнику да слика догађај на више начина. Можда је Његош имао нарочиту концепцију догађаја и нарочити начин да представља ствари, и можда ћемо ми, ако то двоје познамо, друкчије схватити појаве, у којима је Г. Решетар видео застој радње, наћи њихов скривенији а дубљи смисао, и уопште боље разумети питање. А Његош је одиста имао нарочиту концепцију и начин, и ми ћемо одиста боље разумети питање ако их познамо. Треба нам дакле узети у рачун и оцену још неколике моменте ако хоћемо да нам рачун буде тачан и оцена правилна. Уочимо их тога ради, и ствар ће нам се онда представити друкчије него Г. Решетару. Најпре нам треба уочити важност коју је Његош давао истрази потурица као историском догађају. Њу можемо познати по једном месту у самом В иј ен цу. То је оно место кад владика Данило, на скупштини о госпођину дне, одговарајући на питања главара што оклева и чега се боји те не почиње устанак, каже: Слушај, Вуче и остала браћо, итд. 1 Ту он даје оно тачно објашњење које није само његово него и Његошево. Прочитајте то место, проширите мисао и допуните је логично, па ћете разумети пуну концепцију Његошеву, овакву од прилике. Кад се узме у поређење Црна Гора пре 1702 и

1 ст. 520 и даље.

Црна Гора после ове године, види се да је догађај Бадњега Вечера учинио у њој један огроман прелом. Пре тога догађаја, Црна Гора не представља један народ него једну гомилу племена, гомилу братстава, без везе међусобне, без идеје заједничке. Свако братство живи готово као засебна јединица и претпоставља своје посебне интересе интересима општим. У случају каквог метежа, свако братство брани своје братственике. Ако ко погине, цело га братство свети: ваљао он, не ваљао; био крив, не био. Па да је и потурчењак, братство ће га ипак светити : јача је братствена веза од верске, јача лична од државне. Речју, пре 1702, Црна Гора не представља државу, Црногорци не представљају народ. Долази сад сам догађај, и шта бива? Бива оно што је, један два века пре тога, било немогућно: братства којима су поклани потурчењаци, не бране своје потурчењаке него, напротив, одобравају покољ њихов, зато што је учињен у име вере и државе (то је двоје онда заједно ишло). Ту је први пут државна идеја надјачала осветољубивост братстава. Ту први пут сепаратизам пропада а народна мисао се помаља као идеја водиља. Ту се први пут Црногорци сједињују у један народ и Црна Гора у једну државну целину. Истрага потурица је, дакле, врло важан догађај. Она је важнија од битке на Цареву Лазу, важнија од битака на Чеву и Црмници под Шћепаном Малим, важнија од победа над Бушатлијом, јер је важнија од сваке победе. Победа, ма како била сјајна и потпуна, не учини у народу онако дубоке промене као оваква унутрашња револуција: победа очува или увећа земљиште, али је револуција Бадњега Вечера препородила и ујединила народ. Истрага је, дакле, јединствен догађај у црногорској историји. Како још она представља и прво ослобођење Срба од Турака, век раније од онога у Србији, то је она јединствен догађај и у историји целог српског народа. И Његош је то лепо разумео. У оном незна3