Зора

Стр. 16

3 0 Р А

рима кад је имао да ствара поезију, а после, нека се чак и руководио кадгод, није то чинио у овој прилици. Јер, ако сте пажљиво читали Вијенац, видели сте, а видећемо и заједно доцније, да Његош у њему, поред све згодне прилике за то, није ове обзире у пуној мери задовољио, него је, напротив, ударио славити Мартиновиће на штету Петровића и скоро више од ових. А што се, даље, тиче онога тумачења о посвети, Шегош јамачно није писао Вијенац ради посвете него пре посвету ради Вијенца. Најпосле, не сме се ни уопште тумачити Његошев избор историског догађаја онако као то Г. Решетар допушта (ако сам га т. ј. добро разумио) јер се у принципу не сме претпоставити да је Шегош могао сасвим произвољно бирати предмет међу догађајима у црногорској историји а да са избором другог предмета не измени из основа и цео спев. Мени, на пример, изгледа да Г. Решетар сматра чак то да би се, како истрага мало појава обухвата у В и ј е н цу, могао у тим појавама оцртати други који догађај а да оне остале, услед тога никакве стварне измене не затребају, и онда, наравно, држим да такво схватање није допуштено. Цео спев је везан за Данилово доба, управо за почетак његове владе; сва су лица, а не само владика и још један двојица, за то време везана; и онда су све појаве и све епизоде потпуно нераздвојне од њега, све, и оне, дакле, које Г. Решетар сматра да су одвојене од истраге потурица. Ми смо то раније видели, кад смо грађу Вијенца испитивали а Г. Решетар који тај моменат у спеву није имао прилике да узме у рачун, могао је зато лако застранити у свом тумачењу. Али да оставимо и те појединости, с којима смо ево већ почели чинити неправду Г. Решетару, и да отвореније приступимо критици његова мишљења, Г. Решетар је уопште рђаво поставио питање. Он је ствар схватио једнострано. Он зна како је по историји извршен устанак и помислио је, врло тачно у осталом, да га је

и Његош имао тако извести. По историји, 1 устанак је готов чим Мартиновићи пристану на извршење његово, чим т. ј. владика нађе поуздане извршиоце међу главарима, а мука је била само док се владика погађао с људима и док су га ови варали. Али по Вијенцу, владика сврши погодбу с главарима (и Мартиновићи су ту), и они су готови да му учине по вољи, неће дакле да га изневере, и чак га претечу вољом и одлуком; уопште, све је спремно за напад на Турке, и нема никаква разлога да се ствар даље одуговлачи, па ипак се напад одлаже, и ипак сви главари, и Мартиновићи, и многобројни други Црногорци мирно и безбрижно седе на цетињском пољу, врте пецива, пуше и гледају тако да прође која свадба. По историји дакле, ствар брзо тече, и бој почиње чим се јаве извршиоци; по В ијенцу, има извршилаца сијасет, и владика их може на сваки прст избројати колико хоћете, и све бољег од бољега, али кад ствар треба да се приведе крају, настаје у радњи Вијенца један застој, прекид један, неоправдано неко развлачење, некакво неочекивано сретање с почетка пута, и то почевши баш оданде кад долази Драшко па док не дође игуман, у оним појавама дакле, које је Г. Решетар нарочито означио као непотребне. Г., Решетара је то, наравно зачудило, он то није могао себи да објасни и онда закључио да у тим појавама радње и нема; после, узео трагати за том идејом и даље, налазио јој потврде и по другим местима спева, генералисао ћађени закључак и,' напослетку, извео да Његош није ни хтео да слика истрагу него нешто друго; после је већ прешао на питање о композицији. И то цело резоновање је тачно, али приметите да је Г. Решетар поредио радњу Вијенца само са рацњом у историји,

1 В. расправу Г. Решетара у издању Горског Вијенца од 1890, стр. 30-32, или Гласник друштва Српске словесности, 1863 књ. XVII. стр. 316. На оба ова места је публикован запис владике Данила о самом догађају.