Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 15

нема, нема ни јединства његова, ни композиције према њему удешене. Композиције има у нечем другом а то је у хармонији слика. И одиста Г. Решетар гледа композицију у груписању слика, и диви јој се, и позива и нас да то исто учинимо. Ми треба да се одиста дивимо Шегошу, завршива он, како је могао онолико разноликих слика онако вешго саставити у једну онако дивну целину, и насликати Црногорце тако верно и тако потпуно како нико, али нико, ни пре ни после њега, ни у нашој ни у туђој књижевности, није насликао; шта кажем: није насликао? није ни помислио насликати. Тако Г. Решетар. А. Г. Решетарјеово питање први и једини уочио и опширно га претресао 1 . После њега нико није сматрао за потребно да његовој аргументацији што дода или одузме. Његово мишљење је дакле мишљење данашње критике. Међутим, не верујемо много томе мишљењу и не поводимо се сувише за ауторитетима. Г. Решетар је изврстан филолог, али можда не такав литерарни критичар. Он је одличан кад коментарише поједине стихове, али не кад тумачи спев у целини. Он се много више бавио разјашњавањем тежих места из Вијенцанего студијом целокупне поезије Његошеве, и 1 Од осталих критичара који су студовали Његоша, ни један није ово учинио: ни Вуловић који је студије почео, ни Лавров којега је Вијенац некако само с националне стране интересовао, ни Г. Цар који се уопште од Вуловићеве расправе није дале^о мицао. Само је још стари Францески (Подунавка, 1847, бр. 26-28) ово питање додирнуо и његово би мишљење било врло карактеристично да он случајно не пада у противуречности које то мишљење скоро сасвим потиру. Он н. пр. на једном месту изрично каже да „јединство није ни најмање покварено, не само у делу него ни у месту, ни у времену" и по томе би изгледало да је одлучно противан оном мишљењу које данас заступа Г. Решетар, што би било врло важно и интересантно, али одмах додаје за гатања главара, причања снова и Драшков извештај о Млецима, да су то „одступљења и умеци који ни чему не служе а задржавају дело", и тиме иобија скоро сву важност оној својој јединој карактеристичној реченици.

можда га је проучавање детаља омело да позна главне идеје песникове. А после, ма колико мишљење Г. Решетара изгледало згодно и примљиво, ипак има нечега што му се противи, нечега што је уз такво мишљење тешко објаснити. Како је то, на пример, Његош могао онако смањити важност догађају Бадњега Вечера како то Г. Решетар допушта, кад му је у ствари, ми то знамо, велику важност придавао? Јер, ми смо видели, Његош је у том догађају гледао зору. ослобођења целог српског народа. Како је, даље, могао у оном истом спеву који је радио по начину усвојеном за обраду великих догађаја (синтеза народних песама и др., што смо раније рекли), пренебрегнути тај исти догађај ради којега је баш и изабрао тај начин ? Кад му тај догађај није био главно, што га је назвао (ми ћемо сад, као год и Г. Решетар, да се позивамо на насловни лист) „историческим собитејем" кад му је пуно других прикладнијих имена стојало на расположењу? Или да оставимо поднаслов па да се на сам наслов позовемо, зар нам није Г. Решегар сам на једном месту 1 рекао да се Његошев спев у почетку није звао Горским Виј енцем него Извијање искр е, Извимскра, Извита искра, и сам протумачио да су то имена указивала на истрагу потурица која је у спеву насликана? Па да се и данашњега наслова држимо, ми не морамо дати за право Г. Решетару кад га онако тумачи; ми смо га раније друкчије протумачили (венац црногорских песама и др.) и сад ко има право? Али да оставимо те неодређене и несигурне сумње против Г. Решетарова мишљења, има у његову мишљењу и позитивно нетачних појединости. Г. Решетар очевидно претерује. Он н. пр., каже да је Његош сликао истрагу да би прославио династију или да би спев лепо саобразио посвети. То су претераности које саме собом падају. Његош се јамачно није руководио династичким обзи1 Његов кратки предговор (стр. IX) последњем издању Горског Вијенца (Београд, 1892.)