Зора

Стр. 14

3 0 Р А

Бр. I.

који су од ње потпуно одвојени и независни. Какве везе има са истрагом она појава, на пример, кад Драшко прича о млетачким позориштима и циркусима, и кад други за њим у истом духу продуЖ УЈУ? Какве везе, даље, има са њом појава пијаних сватова који пролазе цетињским пољем и певају, или појава уплаканих покајница које туже и наричу, кад, ни у једној ни у другој, речи нема о истрази? Какве везе с њом, опет, има појава бабе, у којој се тако подробно прича о вештицама и животу њихову? И тако даље. Ни једна од тих појава не слика истрагу. Ни једна од радња које се у њима износе, неће истерати потурице из земље. И тако није само са појавама него и са епизодима. На скупштини о госпођину дне на пример, у место да радња око истраге Ј тече непрекидно како Је почела, одЈеданпут се радња прекида и у појаву се уноси један излишан епизод: Мартиновићи долазе и причају шта им се десило уз пут. Таквих излишних епизода има пуно: шта ће, н. пр., она препирка између Рогана и Скендер-аге о кокотима, шта она гатања у плећа, шта снови главара? итд. Све то нема никакве везе са истрагом; свеје то непотребно, излишно, уметнуто на штету главне радње. Ти епизоди као и оне појаве могу се слободно избацити а да се у садржини спева ништа не позна, да се не оштети сликање предмета, да се не отежа разумевање фабуле. Г. Решетар је, у својој расправи, назначио многа места која би се, на тај начин, могла истргнути: све до четвртога кола до доласка игуманова, на пример; и још налази да је при томе гледао кроз прсте Његошу: иначе, каже, да хоћемо пречишћање до краја извести, нестало би више од половине спева. И он онда сасвим умесно закључује да истрага потурица и није предмет Вијенца и да Његош није ни хтео њу да представља нарочито. Његош је, каже Г. Решетар, хтео само да наслика Црногорце уопште, живот њихов и обичаје, осећања и мишљења овога јуначнога на-

рода а не што друго; хтео да представи народ а не догађај. Он је намеравао да прикаже Црногорца у свима приликама живота: у сватовима и на погребу, на путу и на дому, у миру и рату. У рату нарочито. Јер каква би иначе била слика Црногораца кад они не би били и у рату представљени ? Јуначки народ не слика се у миру, Црногорци не без боја с Турцима. И само зато, каже Г. Решетар, Његош је узео да наслика и такавједан бој, само за то узео догађај Бадњега Вечера. Све што је у Виј енцу представља разне слике из живота црногорског; треба дати и једну слику рата: нек се дакле две три појаве и за ту слику употребе. Његош, речју, није узео догађај Вадњега Вечера као предмет, него као ослонац, као подлогу, потку на којој има да наниже низ дивних слика, као оквир тим сликама. Самим именом спева Његош бистро казује да је то хтео а не што друго: он није назвао спевИстрагом потурица него Горским Вијенцом, т. ј. венцем горскога цвећа, низом слика из живота. Он чак, наставља Г. Решетар, није ни морао узети ни догађај БадњегаВечера,ни уопште из Данилова времена, него ма који и ма из које епохе историске. Што је тај узео, то је, каже, зато да прослави Петровиће, своју династију (догађај је тај, то сви знамо, најславније дело Данилово а Данило је први владалац од династије Петровића), или зато што спеву са таким предметом највише доликује да буде посвећен ослободиоцу Србије (мисли на посвету Вијенца „праху оца Србије", праху Карађорђеву). Тако треба, закључује Г. Решетар, сматра улогу истраге у Вијенцу. И онда наравно, додаје он прелазећи с овог питања на питање о композицији, ако ми хоћемо да судимо о таленту Његошеву у састављању овога спева, морамо јасно уочити намеру Његошеву и према њој се при суђењу управљати. Не смемо му замерати што нема јединства које смо очекивали, не смемо тражити композиције по тобожњем главном предмету. Кад предмета