Зора

Стр. 28

3 О Р А

виједи, она би нам била одвећ сухопарна — на једно би ухо ушла, на друго изашла. Али се она јавља као гатка и носи нас за собом преко мора и земаља, тако да од саме забаве и не опажамо, како много ствари научимо при том. Пут води у незнан свијет. Робинзон, смион и, на жалост, не баш тако послушан дјечко, оставља родитељску кућу, јер га мами даљина. Што на тај начин бјежи, ниједоиста ни лијепо ни паметно, и сва несрећа, која га стога постиже, само је заслужена. Шему не иде како треба, он допада гусарског ропства и тек послије многе патње и невоље полази му за руком да умакне. Што у том времену трпи, има се сматрати као праведна казан за дјетињски му непослух. Дјеца, читајући то са узбуђењем, неизоставно ће рећи, да је ипак боље слушати свог оца. Но још је то мала лекција. Поука расте, кад Робинзона, који бјеше утекао из маварског ропства, нађе на моруједан честит капетан па га однесе у Бразилију. Овдје се настани као плантажер, постаје уредан грађанин, и ту би свој живот мирно и продужио, да му није у крви боравила жеља за пустоловством. За његове шећерне плантаже требају му радне снаге, и он долази на мисао, да од куд било набави црних робова. У оно доба, кад је писао добри Дефое, трговина с робљем још не бјеше оглашена за неморалну, и он пушта свог јунака, да се крене на апсолутно дозвољено, премда вратоломно, предузеће. У Гвинеју води пут. Али лађу дохвати бура, избије ју из правца и она пропадне на хридима ненастањена, незнана острва. Робинзон је од читавог друштва једини, кога таласи жива испљусну на обалу. Ту сад почиње љепота приповијести, ту и величина њене поуке. Робинзон је одсјечен од сваког људског друштва, остављен самом себи; он је сад зло пропао, ако се не покаже као човјек. Он је бачен на сам почетак свих времена, усамљен, предан је на милост и немилост природним снагама, и сад му не остаје друго, но —

или побиједити природу или умријети. Но он чува своју русу главу као прави човјек. Борба је вођена дивно. Ми који знамо какав ће бити крај, да ће Робинзон доживјети спасење, ипак са зебњом пратимо његово причање. ДрХтавица очекивања обузима нас као и некад, кад нисмо знали за срећан свршетак. У том се налази несравњена епска запетост. Кад Робинзон први пут излази да разгледа своје пусто острво, и нехотице нам пада на памет слика Беклинова: Витез полази у пустолов. За њим море, а пред њим незнано биће, које може бити и страшно, и пријатно. Наравно, Робинзон није оружан, нит је расположен за какво освајање. Он је само један јадан бродоломник, који не зна чим ће сјутра глад или жеђ утолити. Али из тог беспомоћног човјека, силним самоваспитањем, кроз дуге године најдубље усамљености, постаје веома чврст и крепак муж. Невоља, којој нема равне, буди у њему и ствара најбоље особине. Он постаје храбар и скроман, учи се економисати, кућу водити, поима важност културе, јер је од ње толико удаљен, јер ју са бесконачним напрезањем, парче по парче, мора освајати. Његово знање — баш и према скромнијим захтјевима седамнаестог стољећа није велико, а окретност руке још мања. Али и то мало знања и умјешности помажу му у многим приликама. Како би тек било да је више учио, да се кадгод више вјежбао. Учење је пптање о моки. И ако хоћеш, мој синко, да си моћан на овоме свијету, а ти гледај да стечеш знања. Тада си господар над живим и неживим. Камење и биље и животињу мораш познавати, по њиховим врстама, њиховој корисности и штетности. Јер ти не можеш знати, да л' нећеш и ти кад било доспјети на „Робинзоново острво" — т. ј. у животне прилике, које ће то знање од тебе искати. Па баш да ти Бог да, да живот проведеш и на благим обалама, он ће ти бити тим богатији, што више ствари познајеш. Не оно што имаш, но оно, што