Зора

3 0 Р А

Стр. 29

знаш и умијеш, то је твоја својина. Слутиш ли ти само, шта је залогај хљеба? Колико је требало борбе с природом, колико бриге и муке и колико оштроумља, док је твој насушни хљеб постао такав, као што је пред тобом. Годинама се храбри Робинзон морао борити, док му је пошло за руком, да умијеси први хљеб. Неколико спасених зрнаца од хране за пилад на броду — бјеху за његову будућност од веће вриједности, но пуни ковчези злата па и сав пушчани барут. Овај му је, истина, с почетка, у његовом најсуровијем, најнекултурнијем времену био од велике користи, и он га је, по савјету свога земљака, чувао увијек на сухом. Али румена зрнца бјеху плоднија. Мудрим сађењем размножавао их је, и од жетве до жетве гомилао, док их није накупио и за данас и за послије. Тек то освојење хљеба бјеше право освојење острова — чудесније, величаственије но ма какво освојење каквога витеза из гатке. Беклинов пустолов, који као да полази на убиство и на ашиковање, ипакједалеко мање занимљив но Робинзон Крусе, кад са зебњом полаже своје зрно у земљине бразде. Па Робинзон као архитект! Како зида своју кућу, која му је и град, да се осигура од дивљих животиња, па чак и од још опаснијих људи. Па како се мучи својим смијешним грађењем брода, па послије, кад чамац доврши, не може да га спусти у воду. Из свих успјеха и неуспјеха сазријевају му зрнца животне мудрости. Поезија корисних ствари јасна је као дан. Он долази до сазнања да посао није само средство за живот, но и утјеха, радост живота. И, сасвим у смислу тог пуританског седамнаестог стољећа Енглеске, враћа се Робинзон помоћу библије к правоме Богу. Расположење усамљениково чистије је и узвишеније; и у све већем и осигуранијем спокојству његове душе као да вије дах из самог раја, који је незнан другим људима. Како му доцније године све срећније и задовољније пролазе, паде му једнога дана на памет по-

мисао: Зар се ово његово борављење на овом острову не би могло назвати прије владањем, но ропством ? Мало по мало, измири се он са својом судбом, и у његовој се души јавља радост и потпуна срећа. Тако је провео пуних двадесет и пет година, кад се наједаред појави преокрет судбине. Он отима једну жртву од људождера, који су дошли са једног суседног острова амо, да поједу своје златне заробљенике. Петком назива спасенога, а овај му постаје вјеран слуга, јер прости људи долазе у ванредан, нама незнан усхит, кад угледају и упознају моћ љубави. Оно послије што долази — прича о броду са пљачкашима, и како Робинзон спасава капетана, како бунтовнике савлађује па се послије враћа у Енглеску, то је све плитак, досадан роман. Читајући то, чисто нам је нечега жао — жао нам што се покварила лијепа приповијест. Робинзон је био већи у усамљености, но у друштву људском. Други дио књиге, продужење са новим, сувишним пустоловинама, тај Је чак до зла бога рђав. Пјесника је успјех прве гатке навео на тај траљави додатак, који унижава Робинзона. До данас је прохујало скоро двјеста година над тим списом — и године га нијесу уништиле, само што су га превукле пресјенком неке племените рђе. Данило ЈЈ,ефое знао је само за бродове са једрима. Како ли би се тек дивио пред СггеаГ ЕазГегп- ом, који је у нашим педесетим годинама био право чудо. Па и тај је давно надмашен. Данасје највећи брод на свијету Оцеаник, који је за 3000 тона јачи од чуда 1897-ме године — Цара Виљема ВелиТгог. Оцеаник истискује 28,500 тона воде. Бродолом тога гвозденог дива тешко је и замислити. А нема већ данас ни непознатих острова, колико је год широких мора по васколиком бијелом свијету. Но стара, фина гатка ипак је задржала своју чар и вриједност, ипак је остала књига васпитања. Шта више,