Зора

Стр. 30

3 0 Р А

Бр. I.

можда су данас њене опомене драгоцјеније, но ма кад прије. Култура слаби индивидуу, дочим цјелину јача. И то вриједи за највеће и за најмање. Ми се сад већ не знамо помоћи, кад нам у планини ил у лову нестане и пошљедњег палидрвцета. Робинзон је и на свом пустом острву кадар био начинити себи огња. Наше се богаство протеже од грдосије лађе Оцани/са до шведског палидрвцета. Али у том општем обиљу опасност је за појединца да осиромаши енергијом Стога је „Робинзон" књига, коју ће и старо и младо читати с коришћу. То је спјев о личности и о сопственој, о својој рођеној снази. Крагујевац Ј. ЈУ!аксимо6ић.

ђузепе Верда — КаЉеПо Вагђјега ТТеисказана жалост: цио свијет тугује! Елеменат, први елеменат италијанског живота гаси се. Нестаје човјека, који је у највишој мјери, у најживљем сјају представљао латинског Генија. Као да се наше биће сада смањује; као да нас неки демон свлачи ступањ ниже; чини нам се, да око нас остају само људи средње врсте, средње способности. Родили смо се у Вердијевијем хармонијама," које су опијале; које су нас увијек пратиле у животу; бојном јуначком трубом удубиле су у нама љубав према домовини; он бијаше муза препорода, васкресења Италије; бијаше громки глас хиљаду љутијех бораца; •— значајан глас италијанске савјести, кад у Италији бијаше много савјести. Превелики Италијанац, који имађаше и оне младе старости, оног колорита и оног жара Већелијевог, смјеле срчаности Михеланђеловијех сјајнијех, величанственијех црта и некијех љупкости Рафајеловијех, но љупкости елегичнијех, јер се његова модерна душа огледала у болу свјетском, а у његовијем операма влада туга; у тузи се и родио,

борио се првијех година и најзад са славном побједом ишчезнуо. Пријатељици својој, једној од онијех слаткијех, поузданијех, искренијех, узвишенијех пријатељица, што умију задржати и притајити све своје муке, боље и печали, само да се могу осмјејкивати на пријатеља свога, којега друге невоље муче и море, писаше Верди: „Кажем само Вама: кадикад плачем!" Бијаше геније људскијех патња и страдања. Рихарду Вагнеру је својствена апсолутна власт над фантастичнијем, господство над неизмјернијем, мрачнијем свијетом, гдје владају бог и полубог, гдје је онај, што љуби и што чезне и којег нестаје, помијешан са митом. Ђузепу Верди-у пак својствено је царство и владавина над земаљским патњама, својствен израз нашијех грозница, нашијех суза. Његови су карактери живе особе; нијесу фантазми, а још мање маске. Рођен од простог тежачког рода и племена остаде увијек упоран и самовољан, кријепак и дугог живота, строго умјереног и тријезног живљења, поносан и охол какви се често и показују синови ове велике, вјечне мајке земље. У оној колиби Ронколској, гдје се родио, — колиби светој цијеломе потомству, — гдје је дијете немирно свирало на некој старој спинети, 1 коју мује, уз бог зна какве жртве, купио његов отац, сиромашан крчмар, биједни угоститељ путника, издрпаних коњаника, који туда пролазаху, — ондје у оној пољској, монотоној самоћи заиграо је његов геније; онај геније што се, као што вели Гете, и рађа у самоћи. Ту се задојио меланхолијом, што одговараше романтицизму, у ком проведе Ђузепе Верди своју младост и сав мушки вијек и из кога се родише П Тгоиа1оге : 1а Тга^гаГа, П ВгдоГеИо, што са ПошгеШ-јевом Ра^огИ-ом сачињавају највиши заносни израз музикалног романтицизма. И колико је светија она колиба у Ронколу, саграђена једва једвице од камења и блата! Да, много је светија од хотела, у ко-

1 Инструменат одичан клавиру.