Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 31

јему је старац становао и у којему је заклопио своје поносне, величанствене очи у бесмртној слави и у једнодушној свјетској жалости и плачу. И на жалост, ниска ће проза свјетине, која ће долазити и одлазити, проза пустолова, шпекуланата, оскврнити оне зидове, који су требали бити достојнији да би их смјерни потомци могли поштовати. Ми би смо жељели, да је послиједње мјесто боравкаГенијевог било онако као што је кућа онога Александра Мапгош-а, којему је Верди сличан био у простоти обичаја, у упорној стидљивој смирености, у умјетничком генију, тачно одређеном, како у опћим цртама тако и у појединостима, (сличан правоме генију латинском). Жељели бисмо, да задњи издисај Генија није био помијешан са дахом многијех, другијех, непознатијех. * И он умире. Ко може казати коликима је у свијету гануо срце, за три четвртине вијека, овај креатор умјетнички, који је, као. орлови у ваздуху а јунаци на земљи, љубио увијек самоћу, задахнуту му од туробнијех, рођенијех пољана? ... Ко би знао, колико је океана дирљивијех хармонија разлио по свијету? . . . Други потресоше људе варварском силом, — он их пак •уздрма добротворном снагом; а, да се сиђемо на материјално становиште: није било финансијера, није било Рочилда, који би као он могао извести кретање злата и новца у оба свијета; а он је то постигао не берзанским ударцима, већ божанственом појезијом своје инспирације; дакле је и данас умна снага и племенита идеја она, што напошљетку триумфира над бруталношћу људскијех струја, тако, да их ипак води. Оно сиромашно чедо, које је у крвавијем данима инвазије, спасено од француске разузданости својом престрашеном мајком у једноме куту олтара сеоске црквице, гдје је пијана војничка руља харала и пљачкала... Малено, мирно, мучаљиво,

на пола дивље, блиједо и сухоњаво дјетенце, — које би, чим би чуло да пред очевом крчмом свирају какве незграпне и неспретне оргуље, потрчало задухано на друм, да чује, да посрче који звук, коју каденцију, — било је кадро много више од многијех владара окупити народе и привољети их да га штују и обожавају. Милано је заклонио оног сиромашног сељака, дао му могућност да ужива и да се опија триумфима; Милано га је на познатој представи Ћаћиссо назвао новом свјетлошћу и поклонио му се у првијем представама Отела и Фалстафа \ град Милано дочекао је и видио га је очима како је својом композицијом Мезза Аг Веџтет величанственз'' пошту одао његовом грађанину Александру Мапгош-у; Милано га је видио како умире и најзад опет Милано сачуваће самртне остатке његове. Милано га више од свију градова на свијету оплакује и плакаће за њим увијек. * Моћ, која је уздржавалаВерди-а била је: поуздање у себе самога. Није никада сумњао у своју вриједну снагу осим једном у прежалосноме добу живота свога, за вријеме приказивања у позоришту 8са1а шаљиве своје опере ЈЈп дгогпо (1г гедпо (Један дан Ђладања). То је било у јесен год. 1840. У скромној кућици РогЂа ТЈсшезе у Милану, гдје је становао са првом супругомМаргеритом ВагегиГ (кћерком свога веледушног покровитеља, који га је о своме трошку упутио био на племениту умјетност и којега је Верди благосиљао као своју Промисао), задеси га једног дана голема несрећа. Премину му син, па за њим други и најзад од запаљења мозга, (читај: од големе туге и бола) умрије му и жена: фамилија му бјеше уништена! Остаје сам самцит на свијету. Нема ни педесет шкуда да плати кућни најам, и тако би присиљен да пише шаљиву оперу! . . . И ЈЈп дгогпо &г гедпо, шаљива опера, пропада уз грохотан смијех срећног свијета; и тада огорчен и озлојеђен (то је управо његова ријеч) одрјешито одлучује, да неће никада више