Зора

Бр. I.

3 0 Р А

Стр. 33

разасуше као сунчани зраци! Сликар, вајар, писац, имају пред собом реалност, на истој се могу надахнути и копирати је: умјетник као што је Верди ствара у идеалу. * ^игза МШег на други начин представља Вердија. Мање тутњаве, а више обиљежја у типовима, а један од задњијехјој чинова може се упоредити са онијем ОошгеШјевим у Магга <11 Воћап. Зашто је Јмгш МШег заборављена? С ког узрока није могла бити приказана ове године у позоришту 8са1а? Велики би учитељ заиста пошљедњим сном заспао у сред мелодија свога генија, мјесто што је у хармонијама страног неког генија и у сред чудновате, пуне смијешне вулгарности извиждане опере. Но тек у ВгдоГеИ- у, у правоме и најкарактеристичнијем своме ремек дјелу, Вердијев гениј се узвисује стварањем: стварањем главне личности, протагонисте, незграпног, грдног лакрдијаша, што се увијек смије и плаче, што подскакује и крв пролијева. Каква чудновата стварања из трагичног живота! Не можеш их наћи у цијеломе џиновскоме позоришту Вагнеровом. И ниједан пјесник, ниједан сликар, ниједан музичар, нико, апсолутно нико на свијету није никада доспио до онога ступња дубоког узбуђења, да нас прене и тргне, да нас побуди на проклињање и на плач. Тип ТгЉоп1е1;-а, створен оном ватреном шпањолском фантазијом Виктора Ига, тип онолико елоквентан употпуној својој понижености, само је блиједи акварел према оној јадној креатури, скрханој злоћом, што је потекла из оне живе, силно рјечите душе вердијевске опере. Ни у Опгелу, у крвавој драми подмуклости, љубоморе и љубави, у истоме ономе задњему чину, који је трагедија свију трагедија, који одише нечим светим у самоме гријеху, нечим, што је судбина хтјела, што је одредила била као у Есхиловијем трагедијама: не осјећамо се човјечански узбуђени, као што нам је у Вгдо1еМ- у срце освојено. У Отелу , (скоро као Дездемона), осјећамо, да нас гуше окрутни

догађаји драме; у ВгдоГеИ- у осјећамо као да смо привезани за жалостиву судбину онога оца. Друга опера, што својијем особинама оставља дубок и снажан утисак јесте: Ђоп Саг1оз. Туробна и тамна Шпанија Филипа II. представљена је са свом његовом гвозденом тиранијом, са његовијем ланцима; монарх овај приказан је са одлучном његовом ћуди, непромјенљивом самовољом, жалоснрцем господством и влашћу. Слика блиједог краља Филипа, која се храни у Лувру мање је жива од оне, какву је вердијевска музика изразила. А они што просе слободу?... А она растресена, немарна, елегантна, гиздава принцеза сН ЕБоИ, која је наличила на Павлину Бонапарте, тврдоглаву и самовољну вјештицу — на лептира око Ескуријалскијех гробова? Сјајно небо египатско као да гледамо у пространијем, бистријем хармонијама АШе; а кад се у трећем чину подигне завјеса, тихе виолине и флауте казују нам јецање и жубор вода ријеке Нила, што запљускује мраморне степенице Фараоновијех дворова. Читава једна историја несретне љубави која свршава жртвама! Па какав је плачљубавни! Но још је туробнији и жалоснији у Тга^га1- и! Прелудиј задњег чина јесте управо најжалоснији поздрав слаткијем, веселијем сновима, поздрав животу. Смијех Фалстафо-в није онај здрави и дубоки подсмијех, какав извире из утробе Севиљског Бријача (ВагМеге сИ 8гогдИа), већ је то форсиран смијех, какав се находи у енглеској комици; комичност, у којој имаде по нешто мрачног и тамног, али у којој нема ништатешког; а техничке финоће, орхестрална знања достижу највише савршенство умјетности, у живоме контрасту са прешном израдом првијех учитељевијех опера, у којима је ипак, и ако је музика имала мана, изобилно било идеја; идеја које су биле јасно изражене, да им није требало помоћи од ријечи, те за то бијаше готово сувишно и узалудно и читати либрето. На либрете се Ђузепе Верди више ослањао, него што 5