Зора

Стр. 38

3 0 Р А

Бр. I.

њемачкога језика и из уста Нијемаца у оној форми, у којој нам је она у српском језику. Сасвим слободно прерађена, много скраћена, потпуно препјевана и готово као новина, која само језгром мисли подсјећа на српску Балканску Царицу, јавиће се она нама на њемачкој позорници. Дјело је обрадио и препјевао један млађи њемачки позоришни писац, Вг. Хуго МарЈсузе, овд. адвокат. Ја сам му дјело тачно по оригиналу превео, објаснио и у неколико му помогао савјетима при обради. Не могу да пропустим, ,а да не напоменем, да се млади њем. књижевник одиста дивио пјесничком полету, љепоти и дубини мисли кнеза-пјесника. Особито први чин, који и бујном маштом и љепотом језика до заноса води, на-њ је много утицао, тејепрерада, обрада, у бирању лијепих ријечи њемачког језика и у живости излагања кнежевих мисли, изврсна. Станков разговор с Нбрахим-агом преводилац је изврсно обрадио, а исказ љубави Даници нимало не уступа у њежности ономе на српском језику, и ако је верз много скраћен. Коло у првоме чину преводилац је сасвим изоставио из разлога, да та сцена, нарочито пјевање, неће ни у колико занимати њемачку публику и да се ова не би умјела да нађе у приказу његову. Разлог је одиста оправдан у колико се тиче тачног пријевода оригинала; али, кад се већ узела велика слобода у пријеводу, онда се могао и овај лијеп српски обичај унијети згодном прерадом. Поред још многих ствари, које су било претрпиле знатно скраћивање, било које су сасвим изостављене, заслужује да се помене за сада и она лијепа дирљива сцена из. другог чина, кад гуслар пјесмом потреса издајицу. Та је сцена сасвим изостављена, и само неколико ријечи Станкових помињу гуслара и његову пјесму. У осталом, задржавам право да проговорим опширно не само о пријеводу, него и о игри глумаца, онда кад томе буде вријеме; а оно, држим, неће бити далеко. Берлин Јјоође ЈУ1ило5ано6ић

Ссхилоба Оресшија (ПРИЛИКОМ ПРИКАЗИВАЊА У БЕЧКОМ ВПК&ТНЕАТЕЕ-У) Прошле године, 23. новембра, добила је прилику бечка позоришна публика, да види једно дјело оца драмске умјетности. Тога се је дана приказивала Есхилова Орестија у бечком Виг^ћеаЂег-у, величанствено дјело првог грчког драмског пјесника на даскама најбољег њемачког позоришта. Можда је тај дан био широј публици сасвим обичан, можда обичнији од других, али она публика, о којој су водили рачун приређивачи те представе, друкчије се осјећала. Она је знала да се тај дан одиграла трагедија, којој су Атењани прије скоро двије хиљаде и четири стотине година досудили прву награду. Већ сама старост тога дјела испуњавала је те вечери душу позоришних посјетилаца особитим осјећајима: пијететом према успомени пјесниковој и његову дјелу, поносом што ће се право класично дјело моћи видјети на модерној позорници. У бечком је Виг^ШеаЂег-у проговорио, и ако не својим језиком, пјесник, који и сада, након двадесет и четири вијека, живи, истина не у позоришту, али у књигама. И данашња покољења растављена од пјесника и временом и племеном ужасавају се над грозним дјелима у дому Пелопову и остају задовољна ријешењем проблема о ослобођењу убице матере своје. Орестија се састоји из три комада. У првом, Агамемнону, враћа се побједоносно вођа грчке војске из Троје у државу своју, али га жена Клитемнестра убије мучки са својим љубавником Егистом. У другом комаду, Жртчзи, долази син Агамемнонов, кога је сестра спасла од засједа мајчиних пославши га у туђину, позна своју сестру и освети оца убивши мајку и Егиста. У трећем, Еуменидама, узбуне се Ериније, осветнице, због убиства мајчина и прогоне убицу дотле, док он не дође у Атену, гдје га Палада Атена ослободи, пошто је управо половина ареопашких судија била