Зора

3 0 Р А

Стр. 39

за њ а половица против њега. Тиме се убица смири, а Ериније ублаже. Оне постану милостиве богиње: Еумениде. Ако се гледа на класичну вриједност ове трагедије, чудно заиста изгледа, што је она тако дуго чекала да се на модерној позорници прикаже. Орестија је смјеса највећих злочина с једне и најузвишенијих подвига с друге стране. Трагичност је изражена у борби двају принципа: осветник очев постаје убица материн. Већ сама фабула потреса гледаоца или читаоца. Орест, у коме се два противна принципа боре, дужан је по етичком схватању грчког народа пролити крв убица оца свога. То етичко начело заступа сам бог Аполон, који Ореста гони на освету. Али је кобно, што је један од убица мајка Орестова. Крв њезина, вапије за осветом. Њезине су осветнице Ериније, персонификација другог принципа. Овога заплета не могу смртни људи да ријеше: ареопаг се подијели на двије једнаке странке. Али се невољноме Оресту смилују богови: Палада Атена предсједавајући ономе високоме судишту ослободи Ореста сваке кривње. На супрот овој трагичности стоји композиција ове трагедије. Али није композиција само овог комада сметала представљању његову на модерној позорници. Класичне трагедије нијесу сасвим једнаке данашњим, којима је законе Шекспир поставио. Старо позориште и сценарија његова знатно се разликује од данашњег. Приказивајући класичне комаде треба имати на уму да је позоришна публика размажено дијете, које хоће уживања без обзира на то, може ли му се уживање пружити. Разлог, да би публика требала бити обазрива према комадима који су прије толико вијекова написани, нема мјеста у данашње доба, јер би лако могао доћи одговор, да позориште нема с музејем ништа заједничко, већ да је оно огледало садањег живота. Потешкоће, које стоје на путу да се класична дјела представљају на модерној

позорници, уочио је добрб данашњи директор бечког Виг^Љеа(;ег-а, др. Шлентер. Изгледа да је хтио за премијеру припремити публику, од које ће зависити успјех представе. С тога је већ 22. октобра пр. год. држао у бечком новинарско-књижевноме друштву СопсогсИа предавање б старој драми и модерној позорници. Тиме је хтио дијелом подићи интересовање образоване публике за ту принову, дијелом дати рачун о обради овог класичног дјеЛа. Што се тиче начина представљања, држао се назора које је професор класичне филологије у берлинском универзитету, др. Улрих фон Виламовиц-Мелендорф, изјавио у своме коментару Еурипидова Херакла и у часопису Ваз ИНегапзсће Еско , св. 9. од 1. фебруара 1899. Виламовиц говорећи на првом мјесту о начину како би требало на данашњој позорници приказивати класичне драме, на другом како Аристофанове комедије, препоручује да се не смије за вољу неког неоправданог пијетета из вида изгубити, да ће класични комади моћи само онда задовољити данашњу публику, ако приказивање буде у складу с данашњим обичајима, да треба све одбацити у чему се старо позориште разликовало од садашњега. Тако би требао трагички котурн уступити мјесто обичним сандалима/којима су се Грци обували, а маска се не смије на лице ставити, јер би се изгубио израз лица и очију, нешто што данас на позорници највише цијенимо. По себи се разумије, да се модерни редитељ не ће поводити за старим грчким обичајем, да и женске улоге мушкарци представљају. У опће настојаће се приказати, не како се онај комад представљао у Атени прије двије хиљаде и четири стотине година, него како су она лица живјела и како би у сличним ситуацијама радила. С тога треба студирати не позоришну вјештину старих Грка, него њихово неимарство, одјећу, сликарство, богослужење, у кратко стару културу. Шта више, треба одступити и од стварног живота грчког народа, ако нам нешто изгледа