Зора

Стр. 40

3 0 Р А

Бр. I.

необично. Глумци ће бити на позорници потпуније одјевени, него ли су они јунаци били у животу своме. Кад би модерни глумци иМали на себи попут старих Грка само хитон и химатијон, изгледали би данашњем свијету прилично голи.—Да докаже Да је овако представљање оправдано, лијепо вели др. Шлентер у споменутом предавању: „Као што ђак старе класичне текстове не чита више у рукописима него у најмодерније штампаним књигама, тако треба и гледалац да мотри стару умјетност не у старинским и преживјелим облицима него у њему обичним." Као главни узрок да се Есхилова Орестија није на модерној позорници приказивала мисли др. Шлентер да је то, што није било до сада згодна пријевода. Истом прије подруг године изађе пријевод споменутог Виламовица. Овај се пријевод разликује од пређашњих, јер Виламовиц као преводитељ стоји на становишту друкчијем од осталих. Ма колико се држао текста, ипак он није роб оригинала. Њему је главно схватити мисао пјесникову, а начин којим ће он ту мисао изрећи не мора вазда бити једнак оригиналу. У његовим се пријеводима налазе називи и изрази, који су старим Грцима непознати били, али су нама сасвим Обични. — У његову је пријеводу приказана Орестија. { Најважније је у предавању дра Шлентера, гдје говори како се поступало с текстом ове трагедије. Орестија је трилогија у правом есхилском смислу, гдје су сва три комада само дијелови једне фабуле; они се надопуњују и сами би за се били нејасни. Познато је да су Есхилове драме саме трилогије и да је истом Софокло млађи савременик Есхилов одступио од тога обичаја, допустивши да се истога дана одиграју три драме које су по садржају без икакве везе. Јасно је да ће драме које су саме за се и с другима везе немају бити више заокружене, потпуније, јер нема шта 1 Нама је, као Србима, врло угодно, када у његовим пријеводима грчких трагедија наиђемо на десетерац српских народних пјесама, у коме је Виламовид многе хорске пјесме препјевао.

би их попуњавало, док Есхилове саме за се не могу задовољити, него их ваља све три гледати или читати. Већ само ово натјераће модерног драматурга да размисли како да се прикаже Есхилова трагедија. Атенској је публици било могуће сва три комада гледати један иза другога, јер би стари Атењани оних дана кад би се давале позоришне игре долазили у позориште рано у јутру, гдје би, сједећи на каменитим сједалима по читав дан, гледали осим она три комада још и четврти — сатирску драму — која би се трилогији обично додавала. Данас то није више могуће. Данашње је позориште само вечером отворено, три сата од прилике траје представа. Према томе или би требало сва три комада давати три вечери узастопце или стегнувши их, у један, удесити за једну представу. Кад се узме на ум да у Есхиловој драми радња није још развијена, дакле ни дијалог, да су главни дио сваке трагедије оне редовне и нередовне хорске пјесме, данашњи ће се драматург одлучити прије за ону другу могућност, јер хорске пјесме, које су у Атени биле спојене с пјевањем а често и с играњем, не би могле дати данашњој публици велика уживања. Хорске ће се пјесме дијелом скратити дијелом изоставити. А што остане од тих пјесама, модерни ће драматург удеситидамјесто хора говоре поједина лица, и то онолико лица, у колико се различитих душевних стања хор налази. Тиме ће радња бити живља, комад забавнији. И иначе у самим дијалозима требаће кратити, прекрајати, удешавати. Све епизоде и паузе, дошле оне ма одакле, уклониће се. Тако се је једноставно изоставила расправа Орестова пред атенским ареопагом, јер она не може за данашњу публику имати оне дражи, коју су осјећали Атењани знајући да је та расправа огледало њихова јавног живота. Њима је то било савремено, данашњем свијету, изузевши филологе, необично. У опће биће сврха цијеле обраде, да радња буде живља и обичнија, а комад краћи и забавнији.