Зора

Вр. п.

3 0 Р А

Стр. 59

на цетињско поље, то је зато што јемладожења (младожења је Мустафић: „оно су ти свати Мустафића"), као што знамо по народној песми, 1 са Иногора, дакле ту негде око цетињског поља; 2 али је млада са Обода, јер је „синовица с Обода кадије", и сватови су, наравно Обођани. То се види и по томе што, ако сте с те тачке гледишта посматрали појаву сватова, видели сте да су Ријечани главари најбоље обавештени о сватовима: сви други само питају, али Ријечани објашњавају. 3 Дакле, сватови су са Обода, а Обођани су у то време имали јамачно најмање националне свести, јер је Обод (то има у свима историјама црногорским а и Г. Решетар је објаснио у коментару) био сав у рукама потурица; у њему је било средиште потурчењака, престоница њихова, право легло тога домаћег зла, и Његош је њих изабрао кад је хтео да представља бесвесност једне дивље масе. Његош је, дакле, доиста цртао народ у појави сватова и, како је то цртање улазило у његову концепцију догађаја, бар као артистичка потреба, не може се ни за ову појаву рећи да се он у њој удалио од главног предмета. Имамо сад појаву покајница. И онаје налик на пређашњу, по изгледу. У овој лепој појави, доиста, којује, изгледа, Његош стварао само зато да покаже нарицање једне Црногорке и тиме да истакне

1 в. први део расправе. 2 Где је управо Иногор, не знам, нити могу да га нађем по Ровинсковој карги. Али како је по народној песми која описује покољ потурица по цетињском крају, покољ тај био на Иногору, Јабуци и Дубовику, то држим да је Иногор ту у том крају, близу Јабуке и Дубовика која су села северно од цетишског поља. 3 У појави сватова (почетак њен) Чевљани и Озринићи, Драшко који је Чевљанин (в. напред) и Мићуновић који је Озринић (на скупштини госпођинској долази он као такав: „дођоше Озринићи" вели се, и међу њима је овај велики јунак), питају за сватове који су и какви су; одговара им сердар Јанко који је Ријечанин, управо ријечки сердар (он изврши покољ у ријечкој нахији; в. последњу појаву), а остали који говоре, говоре индиферентне ствари у овом погледу. један од оних обичаја који највише карактеришу наш народ и скоро искључиво њему припадају; којује, чини се, уметнуо онако, ван предмета, што му је дошло срцу на вољу да тако учини, не обзирући се што се томе економија целога спева отворено противи — у тој појави, па се Његош ипак није удалио од главног предмета. Та је појава везана за пређашњу, по смислу а не само по уметничком контрасту. У пређашњој је насликан народ бесвестан, треба сад насликати народ који разуме ствари и има узвишених осећаја. Тамо народ и не мисли на истрагу; треба сад показати да он на њу мисли, да је хоће, и то нестрпљиво, да је управо љут што се она не почиње. Јер, најпре, сестра Ватрићева није само обична покајница, и њена тужаљка не говори само о њеном брату. 1 Ако сте добро опазили, о истрази је реч у оном кад она завршава: Просте твоје љуте ране, мој Батрићу, ал' не прости грдни јади, куку роде: е се земља сва истурчи, бог је клео! главари се скаменили, кам им у дом! Сестра Батрићева је, у том тренутку, јетка, раздражена, очајна; оно што говори, говори пред смрт, пред самоубиство, баш кад мисли да се прободе ножем, говори слободно, без увијања, не штедећи никога; и кад јој тада дође на памет оклевање главара у часу највећих зала турских, она ће да куне, и она куне одиста; а клетва је страшна ствар, и кад се дотле дође, можете мислити колико је ова девојка огорчена што се истрага не почиње. А после, не куне у том тренутку само једна уцвељена сестра: то и народ куне на њена уста. Народ је представљен у њој, јер је и народ Батрићевом смрћу претрпео један ужасан губитак, доживео једну велику не1 Г. Решетар, у свом коментару, каже за Батрића да га „Ћоровић на вјеру домами у Травник па га ту смакну." Није га овај смакнуо у Травнику него у Бањанима (в. народну песму о томе, Огледало, п. II), а Травник је, престоница босанског везира у којој је глава Батрићева однесена, као што се и с другима чинило.