Зора

Стр. 68

3 0 Р А

Бр. II.

Баћушков је, ако и нејасно, предосјећао, да ће се понеки његови (Баћушковљеви) стихови и поетски украси називати Пушкинскима, и ако су се јавили прије Пушкина. „По оеше ргепс1 воп Меп раг1ои(; ои Л 1е ^гоиуе", 1 вели француска пословица. Независан геније Пушкинов се брзо ако изузмемо мале и незнатне случајеве — ослободио и од подражавања европским обрасцима, и од саблазни подвлачења под народни тон. Подвлачити се под народни тон, уопште под народност — тако је иста неумјесно и бесплодно, јалово, као и подчињавати се туђим ауторитетима; као најбољи доказ томе служе: с једне стране — скаске Пушкинове, с друге Руслан и ЈБудмила, најслабији, као што је познато, од свих његових производа. Да је подражавање туђим ауторитетима неумјесно, признаће, наравно, сви; но, може бити, примјетиће неки: ако пјесник у својим дјелима не буде увијек имао у виду свој рођени народ, ако му он не буде сврха, он нигда неће постати његовим пјесником: народ, прост народ неће га читати. Но, поштована Господо, којега великог пјесника читају они, које ми називамо простим народом? Њемачки прост народ не чита Гета, Француски — Молијера, па чак ни енглески не чита Шекспира. Њих чита — њихова нација. Свака је умјетност узкођење живота у идеал: они, који стоје на тлу обичног, свакидањег живота, остају испод тога нивоа. То је врхунац, којем се има тежити. Па ипак су Гете, Молијер и Шекспир народни пјесници у истинитом значењу ријечи, т. ј. национални. Дозволимо себи ово упоређење: Бетховен, на пр., или Моцарт, несумњиво су национални, њемачки композитори, и музика је њихова по превасходству њемачка музика; међу тим, ни у једном између њихових производа нећете наћи ни трага — не само позаимања од простонародне музике, но чак ни саме сличности са њом, и то навластито зато, што им је та народна, још елементарна

1 „ГениЈе уЈИма свије добро гдје год га нађе". Пр.

музика прешла у тијело и крв, оживотворила их и потонула у њима исто онако, као и сама теорија њихове умјетности, исто онако, као што на пр. ишчезавају граматичка правила у живом стварању пишчевом. У другима, још већма од тог свакидашњег земљишта удаљеним, још већма у себи затвореним гранама умјетности, на сам назив: „народни" —ни помислити се не може. Има националних сликара: Рафаел, Рембрант; народних сликара нема. Узгред примјећујемо, да је истављати лозинку народности у умјет ности, поезији, литератури својствено само племенима слабим, још несазрелим или таковим, који се налазе у порабоћеном, угњеченом стању. Поезија њихова приморана је да служи другим, дакако, још важнијим сврхама — очувању самог живота. Хвала Богу, Русија се не налази у таким приликама; она није слаба и није порабоћена другом племену. Она нема рашта за себе страховати и суревњиво чувати своју самосталност; сазнавајући, осјећајући своју снагу, она чак љуби оне, који јој указују на њене недостатке. Вратимо се к Пушкину. Питање: може ли се он назвати националним пјесником, у смислу Шекспира, Гета и др., оставићемо за сад као отворено, неријешено. Али нема сумње, да је он саздао наш поетички, наш књижевни језик, и да нама и нашим потомцима остаје само да идемо путем, који је прокрчио његов геније. Из горе реченога, ви сте се већ могли убиједити, да ми нијесмо у стању дијелити мнијење оних, иначе савјесних људи, који тврде, да правог руског књижевног језика управо и нема; да ће нам га дати само прост народ, скупа с другим спасоносним уређењима. Ми, на против, налазимо у језику, који је Пушкин створио, све услове животности: руска моћ стварања и руска пријемчивост дивно се слише у том великољепном језику, и Пушкин је и сам био великољепан руски умјетник. Управо руски! Сама суштина, сва својства његове појезије поклапају се са свој-