Зора

10

Бр. II.

3 0 Р А

Стр. 69

ствима, са суштином нашега народа. Да не говоримо о мужанственој дивоти, снази и јасности његова језика — та отворена истина, одсуство лажи и фразе, простота, та искреност и часност осјећања — све те лијепе црте добрих руских људи поражавају у творевинама Пушкиновима не само нас, његове саотачаственике, но и оне између странаца, којима је он постао приступачан. Суд таких странаца постаје драгоцјен: њега не поткупљује патриотски занос. „Ваша поезија", рече ми једном Мериме, познати француски писац и поклоник Пушкинов, кога он, без околишења, називаше највећим пјесником своје епохе, мал' те не у присуству самога Виктора Ига: „ваша поезија тражи прије свега истину, а љепота се послије јавља сама од себе; наши пјесници, напротив, иду сасвим противним путем: они се прије свега старају за ефекат, за досјетку, блијесак, па ако им се, уза све то, укаже могућност не вријеђати истину, они најзад и на то пристану, узму и то као приде " „Код Пушкина", додаваша он, „поезија се, чудним начином, расцвјетава чисто сама од себе из најтрезвеније прозе". Исти би Мериме увијек примијењивао на Пушкина ону познату изреку: „Ргоргхе соттпша сИсеге", признавајући ту вјештину — опште познате ствари (соттиша) самобитно, оригинално (ргорпе) изражавати — за саму сушност поезије, у којој се мире идеално и реално. Он упоређиваше Пушкина и са древним Грцима, по изједначености облика и садржаја, слике и приједмета, по одсуству сваког тумачења и моралних закључака. Сјећам се, прочитавши једном Пушкинов Анчар (Отровно Дрво), он послије завршне строфе примјети: „Овдје се ниједан пјесник не би уздржао од коментара". Мериме се такођер усхићавао Пушкиновом способношћу ступати одмах т те&аз гев, хватати „вола за рогове", као што веле Французи, и указивао је на његова Дон Жуана, као примјер таке вјештине. Да, Пушкин бјеше централан умјетник,

човјек, који је блиско стојао самој средсриједи руског живота. Том његовом својству ваља приписати и ону моћну снагу самобитног усвајања туђих облика, коју нам признају и сами странци — премда под мало презривим именом способности за асимилацију. То му је својство дало могућност да створи, на пр., монолог Тпрдице Витеза, под којим би се с поносом и сам Шекспир потписао. У пјесничком таленту Пушкинову поражава нас и она особена смјеса страсности и спокојства или, тачније говорећи, она објективност дара, у коме се његова субјективност исказује само унутрашњим жаром и огњем. Све је то тако .... Но можемо ли ми с правом назвати Пушкина националним пјесником, у смислу свјетског (та се два израза често поклапају), као што називамо Шекспира, Гета, Омира? Пушкин није могао све урадити. Не треба заборавити да је њему самом пало у дио извести два посла, који су у другим земљама раздијељени читавим стољећима и више, а наиме: посао установљења језика и стварања књижевности. Уз то, на њ се такођер бјеше окомила она немилосрдна судбина, која с таком, скоро злурадом упорношћу гони наше избранике. Њему не бјеше ни 37 година, кад га изгубисмо. Нама је данас немогућно без неког тајног, ако и беспредметног негодовања, прочитати ријечи, забиљежене његовом руком у једном писму, писаном неколико мјесеци прије смрти: „Моја се душа раширила: ја осјећам да могу стварати". Стварати! А већ се лило оно глупо зрно, које је имало да учини крај његовом најбујнијем стварању! А можда се тада лило и оно друго зрно, које се намјењивало за убијство другог пјесника, Пушкинова нашљедника, који своје поприште започе познатим, негодујућим спјевом, за који га надахну погибија његова учитеља.... Но нећемо се задржавати на тим трагичким случајностима — тим трагичнијима, што су случајне. Из те таме вратимо се свјетлости; вратимо се поезији Пушкиновој!