Зора

Стр. 72

3 0 Р А

Бр. II.

не спада на ствар; скупљати сав живот у једну колотечину — да се неке од тих сврха признају за постигнуте, да будућност обећава постигнуће других ■— и да већ ништа неће сметати поезији, чији је главни представник Пушкин, да, поред осталих манифестација друштвенога живота, заузме своје законито мјесто. Било је вријеме, када је лијепа књижевност служила као скоро једини израз тога живота; затим дође вријеме, кад она сасвим сиђе с позорнице .... Пређашња област њена бјеше одвећ широка, друга се бјеше сузила до ништавила; но, кад једном нађе своје границе, поезија ће се учврстити, стаће на снагу за навијек. Под утјецањем старога, ал не застарелог учитеља — ми у то тврдо вјерујемо — закони умјетности, умјетнички начини доћи ће опет до свог права и — ко зна? —можда ће се јавити нови, још незнани изабраник, који ће и превазићи свога учитеља — и потпуно заслужити назив национално - свјетског пјесника, које се не рјешавамо дати Пушкину, премда и не дрзамо одузети му га. Било како му драго, заслуге су Пушкинове за Русију велике и достојне народнога признања. Он је дао завршену обдјеланост нашем језику, који данас, по његовом богаству, снази, логици и љепоти облика, чак и страни филолози признају за први послије старо-грчког; он се типским обрасцима, бесмртним звуцима одазвао на сваки дах рускога живота. Он је, најзад, својом моћном руком први дубоко побб заставу поезије у руску земљу, те ако је прашина битке, која се за њим подигла, затамнила за неко вријеме тај свијетли знамен — оно је сад, кад се та прашина почиње разилазити, поново у висини засијала од њега пободена побједоносна застава. Сијај дакле, као и он, благородна тучна слико, подигнута у самом срцу древне пријестонице, и јављај потоњим покољењима о нашем праву: називати се великим народом — с тога, што се посред тога народа родио, уз друге великане, и таки човјек! И као што је

о Шекспиру било речено, да ће сваки, који се само научи писму, неизоставно постати његовим новим читаоцем — тако ћемо се и ми надати, да ће сваки наш потомак, заустављајући се с љубављу пред сликом Пушкиновом и поимајући ту љубав, тим самим доказати, да је, као и Пушкин, постао у већем степену Рус, образованији и слободнији човјек! Та пошљедња ријеч нека вас не зачуди, поштована господо! Снага поезије је ослобађајућа, јер она узвишује, јер је то снага наравствена. А надаћемо се, да ће у скором времену чак и синовима нашег простог народа, који сад не чита нашег пјесника, бити јасно, шта значи то име: Пушкин! -—• и да ће они већ свјесно поновити оно, што сам ја недавно чуо из несвјесно тепајућих уста: „То је споменик — учитељу!" Крагујееац Ј. јУТаксимовић Максидо Горко — 'јзорђе ЈТолонскк Не бојте се, не вичите! Животје ипак лијеп! Дошао сам оздо, са тала живота, оданле гдје ноћ и гроза влада, гдје је човјек још на пола животиња, гдје је живот само посао за свагдањи хљеб. .. Тамо живот тече у тамним струјама, али и тамо свијетли бисер великодушности, духа и херојизма, и тамо живи љепота и љубав; свагдје, гдје год је човјек, налази се и добро, у ситним комадићима, у незнатним клицама — али се оно ипак налази! И све ове клице не ће нигда проћи: оне расту и успијевају и тјерају плодове живота. .. Право, да у ово вјерујем, купио сам скупо, али га имам за читав живот. Тиме сам стекао још једно право, да наиме захтијевам, да и ви вјерујете у то као ја, јер ја сам прави глас живота, очајни крик оних који су тамо у даљини остали и мене вама послали, да објавим њихове јаде. И они желе горе, на више, к самосвијести, свјетлости, слободи..."