Зора

I

Бр. II.

У овим ријечима, које Горки ставља у уста јунаку свога недавно прекинутог романа МуЈсик, огледа се живот самог пјесника. Додаћемо још само неколико жалосних појединости. Максим Горки ро^ дио се 14. марта 1868. као син сиромашна тапетара у Н. Новгороду. У својој десетој години изгуби родитеље, на што му дјед, да се не би скитао, нађе мјесто у једној ципеларској радњи. Али на скоро ступи у радионицу за сликање светаца. Затим буде помоћник кухаров на једној парној лађи. Ту под утјецајем свога кухара старјешине, који је био пријатељ књига, појави му се уживање у читању. Кад му је било петнаест година, обузе га врло велика жеља з а науком, те оде у Казан, ма да је био без икаквих материјалних средстава. Тако би принуђен узети мјестоу једној посластичарници смјесечном платом од три рубље, али тај тешки посао на скоро напусти и живљаше продавајући јабуке, цијепајући дрва, носећи туђу пртљагу и ствари и т. д. Године 1888. покуша Горки свој жалосни живот окончати самоубиством. Само му је случај живот спасао . .. Он оде у Царицин, да на обалама Волге још једном покуша срећу своју. Али невоља почиње изнова. Као жељезнички стажар, као раденик у гвожђарским радионицама, затим као писар код адвоката Ланина, коме је касније своја дјела посветио, пропутује читаве крајеве велике руске царевине, док не стиже на Кавказ, гдје као надничар чини прве покусе у пјесништву. С Кавказа се врати у своје мјесто рођења Н. Новгород, гдје се као сарадник разних покрајинских листића упозна с Короленком. Сад се тек промијени његово стање. Три су године од прилике прошле и Горки важи данас Као један од најзнатнијих, најомиљенијих и најрадије читаних данашњих руских пјесника. Тешко је одредити, чему би Горки требао да захвали свој угледни књижевни положај, који је једним ударцем освојио, да ли своме великом пјесничком дару или

Стр. 73

особитим одношајима самих прилика.Стално је, да руска књижевност нема другог примјера, у коме би се тако издашно оствариле њезине дуго храњене жеље, које дјеломично једна другој противрјече. Пророчанство, које је Достојевски изрекао на гробу Некрасова: да ће се идући, првацима руске појезије равни, пјесник појавити из самог народа, — силна тежња руског читаоца, који се одавна наситио епигона везаних социјалном реалистиком, за новим умјетничким ужитком и оно са запада донесено индивидуалистичко расположење, које се до сад узалуд борило за прави оригиналани изражај — све се то налази у пјесничком дјелању Максима Г орког. Далека руска степа, кроз коју вјетар звижди, и шумни таласи морски узбудише пјесникову прву неодређену чежњу. Он је видио борбу за животну оскудицу и чемерни рад милијона људи, који појединцу одузима његову засебност и ствара га дијелом огромне машине, коју је створило оштроумље појединаца; и у овом свијету опет оне паметне, жедне, живота жељне људе, протуве, тако зване „божјаке". Својом спољашношћу, особитим језиком, неограниченим чувством независности, својом способношћу и настојањем дасе. усваком тренутку ослободе од свих могућих дужности, навика итд. — обраћају одмах на се свачију пажњу. На свом вјечном путовању одмарају се кратко вријеме у презирним крчмама великих градова у друштву с лупежима, лопужама и пијаницама, док не почну од жеље за промјеном, за новим утисцима осјећати мрску монотонију случајног начина живота и оставе своје дојакошње боравиште исто онако лако, као шго су га нашли. Потпун немир духа, немогућност привикнути се на правилан начин живота и пркошљива чежња за неограниченом слободом, спојена са захтијевањем да се скину сви окови живота, јесу свагдашње обиљежје ових чудноватих људи. Горки ступа у културну сферу с бла-

3 0 Р А