Зора

Бр. Н.

3 0 Р А

Стр. 75

чезнући за необичним дјелима. Овамо спадају и „бивши људи" (у приповијеци истога имена), који своје вријеме проводе у незадовољеним тежњама и филозофским разматрањима, који гледају да истисну своје пријашње наслијеђене осјећаје и сањају о новим назорима и вриједностима; тако исто и један потомак трговачког сталежа на Волги, Тома Гордејев (у роману* истог имена), који згњечен под притиском своје околице подлијеже у борби за своје осјетљиво Ја. Покрај јунака стоји читав чопор гладних, жедних, пркошљивих пролетара, који у потпуноме блату свога бића ступају с истом жељом за изобиљем, с истИм промјенљивим мушицама своје бурне душе. Уз мушкарце налазе се женске, које су пуне болних осјећаја, које радо сносне најтеже ударце својих мужева, па шта више саме дају повод тијем ударцима, јер их ударци озлојеђују, а зло по-

креће цијелом њиховом душом ... Типови узети из најпрљавијих скровишта губе своје конкретно обиљежје. Само још жалосни звуци слободне далеке степе подсјећају на безграничну чежњу, у којој живе ове људске душе. Оваке исте наде и жеље покреће само необуздана игра природе, која скупља на хоризонту облаке који непогоду доносе, која пријети да ће са жалосне и несрећне земље очистити сав јад и гад, и која пјева побједну пјесму неуморном покрету снаге. Ови су типови слични оним фантастичним лицима оријенталних легенада, која имају исте црте неуморног духа. И поврх свих ових свијетова лебди невидљиви дух пјесников, који се као и његови јунаци опире оковима живота и своју измучену душу искаљује у потресном бојном покличу против свих окова, који човјека чине комадићем од човјека. Мостар ЈАилан Ћукобић

г П030Р С а у ут ДрАМА У ПЕТ ЧИНОВА ОД ДрАГУТИНА Ј. ИпИЈЋА. Г. Драгутин Ј. Илијћ, и сам од породице пјесника, објављивао је најприје своје пјесме, а за тим и многе друге књижевне послове, и то најразличнија облика и садржине. До прије двије три године он је то чинио у листовима и с ову и ону страну Саве, Дунава и Дрине, а од то доба његови литерарни радови, већина бар, штампани су само у Бранкоиу Колу, Зорп, сарејевској Нади, и т. д. и њихов је приједмет, махом, црпен из релегија. Кад се врати, послије вољнога изгнанства у Србију, он даде народноме позоришту Саула драму у пет чинова. Вјерски мистицизам привлачио је себи многе писце од талента. Религија, једна од највећих, најсилнијих, најплеменитијих, најчистијих, а у исти мах и најужаснијих * Излази сада у пријеводу у Бранкову Колу.

ИШТЕ страсти, може послужити за приједмет драми, као год и остали људски осјећаји. Ми смо одмах мислили да ће и Саул бити каква вјерска драма. Али, није тако. Приједмет драме ове није религија, већ једна епизода из историје јеврејскога народа: борба између теократије и аутократије. Ова епизода драматисана је до сада више пута*, и увијек је за нас остала епизода коју смо још дјецом у Староме Завјету морали учити, коју смо данас заборавили а коју ћемо и сјутра заборавити без велике жалости. Пророк Самуило, нека врста првосвјештеника и свјетовнога владара не да из руку (то је у тредицији јеврејских пророка) власт и управу над племеном изра* АШегк Саул; К. Веек: Саул (1841); Кискег!: Саул и Давид (1844); Ј. О. Кзсћег: Саул (1862); вШиксг№: Саул (1839); НбНу: Краљ Саул (1865) и т. д. Ниједна од ових драма, колико је нама познато, не представља се више.