Зора

Стр. 76

3 О Р А

Бр. II.

иљским. Саул, кога је он, Самуило, за вођа војсци изабрао (због учестаних ратова с околним племенима), хоће сву власт за себе, без диобе. Отуд кавга. Борбу подржава Давид, зет Саулов, човјек који жели то исто што и таст његов, само са више такта и препредености. То ће бити права, или бар највјероватнија, историја о Саулу и Давиду. Пророцн и друге књиге јеврејске, друкчије кажу. На јеврејска племена ударише непријатељи са четири стране. Пророк Самуило, по заповијести Господњој, помаза Саула за цара, који разби врага. Побједа је опасна ствар. У Јевреја сва земаљска блага, лијепих дјевојака, у Саула снага и љепота и велики апетит. Мало их је који би се томе опирали. Али, непријатељ понова навалио, Саул немоћан да га одбије. Давид, пастирче једно, постаје спаситељ и уздање изабранога народа, а и Саулу зет. Давид разгони тугу Саулову, од кога је Господ своје лице окренуо, свирком. Давид расте, а Саул све дубље пада у гријех Сарданапалов. Саул не трпи таква такмаца поред себе, те га, у два маха, хтједе убити. Давид је нерањив, али и неповјерљив, те бјежи непријатељу, са њим устаје противу Саула. Одсудну битку изгуби Саул и себи зададе смрт пошто му погибе син Јонатан. Овако књиге о Пророцилга и о Царегтлга, а без мало и г. Драгутин Ј. Илијћ тако. Он нам представља како је самоме израиљскоме народу додијала тиранија Саулова те се побунио, збацио га с пријестола и довео Давида. Свакоме драмскоме писцу допуштено је денатурисати у неколико историске догађаје, само ако тим радом допринесе да нам неки факат, неку личност, из историје представи вјероватнијим, симпатичнијим, бољим, или да нам објасни неки догађај или попуни историју. Нарочито ако и сами историчари нису у сагласности. Дакле, и писцу Саула о коме ћемо да говоримо може се опростити што је учинио једну измјену у вјероватној историји

Саула и Давида. Али, што се не може опростити то је што није написао добру драму, већ гломазну и тешку позоришну пијесу. Замислите на позорници једну од оних старих, тешких дрвених ратних справа, којима су рушени градски зидови прије него су пронађени топови; помислите дакле, да видите, једну стару, без облика, спору, глупу ма.шину, која мили, стење, шкрипи читавих четири часа, и најзад приказивач излази и моли публику да извини што и послије великих напора, није могао да обори четири пет каменова са градскога платна. Ето таква је отприлике и ова драма. Два дуга чина први и други, само се баве о Дувиду. Како ко изађе пред нас, а он једно те једно: Давид ради у договору са Самуилом против Саула. Како цар тако и његове слуге. Давида никако нема. Њега сви туже, али ми његова дјела не видимо, не чујемо његове одбране. Он треба да нам што каже, да уради. И један чин, па би било и сувише да видимо е ће бити битке између два властољупца, а камо ли два чина без радње без живота. За први чин је доста одмах нам представити све, а не вући експозицију кроз читава два чина. То замори, нарочито кад су у стиховима. Тек у трећем чину ево Давида на чијој страни треба да су пишчеве и наше симпатије. У прва два чина видјели смо Саула распуснога Цезара, бојажљива и неријешљива, несмјелицу и сладострасника. У трећем видимо Давида, млакоњу и плачка. Пред женом се разњежи, са Јонатаном плаче, кад му жену одузму једва ће што рећи, кад га зову против Саула он се снебива, — нешто бојажљивост, нешто сентименталност, а највише политика. Кад треба радити он нариче. Зло је ухватило корјена, за Давидом су народ и пророк и царев син, он има све шансе, зло треба брзо лијечити, јер непријатељ за вратом — Давид плаче, а Саул се не ријешава да се отргне од утјецаја сумњивих пророчанстава Самулових. „Два дедака обадва