Зора

Стр.,78

3 0 Р А

Бр. II.

сачува земљу од освајачких намјера војничких иоглавица, који су свакад водили распадању и пропасти; хоће постепени, лагани, природни напредак. Борба таква два елемента од највећега је интереса за нас, тим прије што је то борба од прије три хиљаде година. Показати нам психолошки како се води борба да се задржи пропаст којој фатално срља и изабрани народ израиљски, којој срља сваки народ по ономе леденоме, вјечитоме, непромјенљивоме природноме закону о стварању, напредовању и пропадању; показати то значи дати нам још нешто непронађено. Ми знамо гдје ћемо наћи како је пропала грчка, римска и све друге велике државе, и старе и нове, али не знамо сви све оне фазе и метаморфозе кроз које је пролазио јеврејски народ. Истина је да је свака држава, више мање, на исти начин пропадала и пропала, али је истина и то да је само јеврејски народ играо највећу улогу у Хришћанству, да је он дао пророке, цареве и Месију-Христа. Па онда, јеврејско је племе нарочите расе, која је са карактеристичним цртама остала и данас готово иста. Учврстити те црте, метнути их лијепо, рељефно, то би било и занимљиво и трајно. Је ли намјера г. Драгутина Ј. Илијћа била представити нам у Саулу борбу између два атлета, старијег и млађег, која се мрзе, онда је требало бацити између њих какву лијепу Јелену, и изнијети нам њихово схватање о љубави и жени, и ту би било пуно лијепих и интересантних ствари. Једном ријечи не требају нама Саул и ' Давид онакви какве ми знамо још из доба нашега првога школовања. Ми хоћемо два типа, два карактера, два темперамента. Мало говора, много рада. Рад да иде како то доликује њима. Сваки од њих да зна шта хоће, да је дошљедан себи и на ријечи и на дјелу, тако да можемо рећи: ето тако и никако друкчије морао је радити сваки од њих. Саул и Давид су два борца, два непријатеља, и њихова борба треба да нас држи у интересовању стално, без

дисања, све до краја њихова мегдана. А ова епизода о Саулу и Давиду сасвим је драматична и могла би се створити, као што видјесмо, добра драма. Што рекосмо за Саула и Давида, то се може рећи и за друге споредне личности у Саулу. Ево само једнога примјера. Јонатан, син Саулов, њежно и племенито срце, узданица и бранилац народни, чија се доброта раскошно расипа, кроз четири чина, у народ, наједанпут ступа у бој противу народа свога да брани очеву, неправедну ствар. У боју почини чудеса, побивши силу људи за чијим је несрећама у очи рата нарицао. Признајемо да је била дужност његова да буде уз свога оца, ма и тиранина, али та дужност му налаже да буде само крај њега и дигне мач ондје гдје очеву животу пријети опасност, а не да јуриша у редове свога народа и свуда смрт носи. Откуда болећиви Јонатан одједанпут бијесно звијере, жедно крви онога истога народа кога је дотле заклањао главом својом, ради кога је навукао на себе гњев и проклетство очево? Ако је тражио смрти, ено му властите руке, ено му непријатељских стријела и мачева. Ко укида сам себи главу не тражи за њу у замјену стотину других. То је логично. Али ми нисмо у добу логичности. Сем ових има и других мана, па због њих ће ова драма у заборав. Има сцена које су непотребне, јер се са тешком муком гледају, а не доприносе ништа драмској радњи, већ је само спутавају (напр. Саулов сарданапалски пир с иночицама.) Има ствари које треба нагласити, оставити нама да погодимо. Иначе, мјесто позоришта и драме имамо кинематограф и његове живе слике. Има и непотребних личности које се провлаче кроз цијелу драму (на пр. Фалтил, Адрил), а својим дугим говорима успоравају ток драми. Сва лица у опште много, врло много говоре... Историјска драма има ту злу судбину свуда да јој се нађе увијек стотину мана. За то се многи драмски писци труде да за њу напишу добре стихове. Због ових