Зора

11*

Бр. П.

3 0 Р А

Стр. 79

гледа се кроз прсте за много што шта. Шта би вриједило г. Драгутину Ј. Илијћу да је умио дати Давиду, томе народноме адвокату, онај дах, ону ријеч, какву је напр. АШеп давао својим јунацима у драми са намјером да људе научи слободи, племенитости и непоколебљивости у врлинама. Овај велики талијански пјесник заборављао је, може бити, да позориште није говорничка трибуна већ храм умјетности, али свако је одлазио са представе његових комада усколебан, потресен, егзалтиран, може бити и бољи. Овај наш пјесник није то умио ма да је имао готово све адуте у својим рукама. За овакве драме као што је Саул други су људи правили читаве студије, изучавали стари јеврејски језик, само да би боље прозрели појезију Св. Писма, историју израиљеву. Саула и Давида сјећају се сви Јевреји, растурени хришћанским милосрђем по цијеломе свијету, са највећим поносом, а тугом и надама за будућност. То доба славе јеврејске могло се метнути у лијепе стихове. Саул г. Илијћа је у стиховима са врло мало прозе. Стихови су без слика. Стил, језик?... О стилу његову нећемо да говоримо нарочито, јер бисмо морали да читамо све његове радове. То нам није могућно, јер је све растурено које куда. За сада ћемо рећи ово: Изгледа нам да г. Драгутин Ј. Илијћ није учинио никакав напредак. Пре^ нама су његови: Краљ Вукашин (1882. год.) и Саул (1900. год.) Њих раздвајају без мало двадесет година. Ми ћемо доље исписати неке стихове из Вукашина, па онда из Саула. Упоредите их, па ћете видјети да је остало без утјецаја оно што се савјетује одавна свима нашим писцима: „није доста само природна дара, треба много труда и учења. Нема генија, рад је геније. Хоћете ли да вам је дјелу, поред унутарње вриједности, и спољни облик лијеп, радите непрестано, чините сваки час напор да оно што хоћете да кажете буде заиста лијепо, природно лијепо. Кад јунак говори нека грми стих као убојна труба, кад не-

ваљалац говори нека тече као ријека она медена, подла, страшива ријеч, кад љубав говори нека се чује гугутање заљубљене грлице, кад љубав тугује нека се чује сиња кукавица, и т. д." Тако се говорило и говори. Има се право. Сви они, који се данас узимају за модел стилиста, нису то постали без рада, без сталних напора. У архиви француске Народне Библиотеке налазе се оригинални рукописи Лафонтенових басана, из којих се види да је Лафонтен врло много брисао, изостављао, додавао. Он је по десет и дванаест пута писао једну и исту басну. И Лафонтена до данас нико није још достигео у природности стила. Овако се исто прича и за Лесинга, Паскала, и т. д. Радом се све постиже. Створити један, и то рђав шаблон, па по њему писати, као што се пишу судске забране, ријешења, саслушања, значи празност, немар, истрошеност, значи живјети од онога што се стекло. Тако радити значи ићи вољно немању, а данас ријетко ко даје на вјеру. Ево стихова које смо на дохват узимали. „Да мање мислим, не хо не могу! Кроз црне ноћи непровидан мрак У срце ми се краду страхоте; Сунашца свога очекујем зрак, Тек тако ће ми страва минути".... „Како је гадан овај глупи свет Да л' појми мене? Неверујем! Ми се више не познајемо Заборавио сам заборавио све!"... „Ја речи немам да опишем сјај лепоте, што јој небо дарива!"... „Сунашце моје, да дивно ли сјаш! На мутноме небу мога живота"... „Ништа није грђе видети, него младу без венца, вино у зачепљеноме бурету, и весеље (без весеља)..." (Краљ Вукашин, хисториска драма у пет чинова). „Сахранио ме господ тога! Из заљубљене коже од увек Вири по један глупи магарац Разобада се, рита се у ветар. Сам не знаш за што ни крошто, тек Удри га, милуј, вуци, једно све!"... „И холуј може лако букнути, Не скратимо ли за времена још његова крила."