Зора

Стр. 50

3 О Р А

Бр. П.

Да ли би срца имао бели Дан забранит' Зори да брата милује; да ли би душе имао бели Дан гледат' јој брата у смртним мукама како га злобно дави црни мрак. 0 веруј, веруј, Бајазите мој, издахнула би Зора часа тог, спалила би јој љубав врелу крв, а крв би мозак, мозак душу сву. (Засузи). Тјајазит Из црног ока што кану сузица? Не бој се душо милостив је Дан, па ће још више волет' невесту. Утари сузу твој те моли Дан, утари сузу, Зорице моја ти, руменија, топлија још од ње; Данак је твој, истина, мало црн, ал' срце му је много чедније, милостивије но Дану беломе. И ја са тобом волим брата твог, а ти са братом волиш мене, је л'? Олибера У тој љубави онда не знам тек милији ко је братац или ти? Без једног од вас срце би препукло. Гле како Зора руком ружичном беломе Дану маше: „Срећан пут!", па стидно скупља скуте танане, на Запад хита у своју ложницу, да стере Дану меку постељу. А Данак кад јој сунце донесе, причаће јој шта виде на земљи. Да ли ће видет овај бели Дан у црној тузи мој мили завичај; да ли ће слушат' покајни парастос, несрећан народ што својим борцима за покој душе држи побожан. Јрајазит А какво име носи овај Дан? Олибера Јутрос му Зора тепа Видов дан. Јрајазит Како те мрзим Видовданче сад, јер ти два оца виде мртва нам. Оливера Крај твога оца победа клицаше, а крај Лазара слобода плакаше.

рајазит Крива је судба што тако досуди, ал' страшна беше за цара обадва, за мене веруј још страшнија, знај. Не збори више о црном Дану том, два царска гроба нек мирно векују. Олибера У једном гробу кад падне црни мрак, посечен цар, тај свети мученик ноктима гребе земљу над собом, па кроз ноћ јури ко вечни прогнаник, гласом рапавим тражећ' своју кћер. И јутрос бедник пре ране Зорице уморан паде пред моју постељу. Тјајазит А шта ти рече? Да л' нас прокле он? О/гибера На коленим' је, грлећи ми стас, молио мене, да тебе преклињем, да му олакшаш црну земљицу. Тјајазит Олакшаћу му, одмах, часа тог. Оливера Небеској души прохтело се сад, да тело чува задужбина му Раваница од бела мрамора, а црква да му поје над гробом, слободан народ да целива крст свог мртвог кнеза, свеца мученог. Мртвацу жељу не крати последњу, вечну и црну откуј тамницу да му се смири душа паћена. Тјајазиш Отковаћу му црну тамницу и вечног сужња пустит из гроба, па нек борави тело вечни сан, где му и душа над народом бди. Косовском робљу на црној тамници гвоздена врата отворићу сам, па нека иду слободни, весели, ко сјајна пратња кнезу, оцу твом. Оливера! — 0 моја Зорице, зар и твој Дан, и твој црни Дан не воли с тобом и оца и брата твог?