Зора

Бр. П.

3 0 Р А

Стр. 51

Олибера Бајазите, Бајазите мој, како си сада велики, милостив, кб бог и џин, и мио и свет. Мржња се смрачи, утрну последњи плам, а љубав расте ко зраци сунчани који за тренут сав загрле свет. Бајазите, Бајазите мој, више си мој но што си божији, са смрћу би се за тебе борила, а љубав смрт би победила, знај. (Прилази с Бајазитом икони) 0 богородице, мајко божија, сићи са златне свете иконе, да нас ко мајка благословиш сад.

Биоград. п. Ј. пимишри/ебић. Чача-Јордан Једна слика — Стеван Сремац НАСТАВАК ТГад се већ више на улици нису Г*- могла видети ни деца, ни сламни ' шешир госп. Милисава, ни Ф .ес Пурка, општинског пандура, — извуче се полако и плашљиво из колибе Гиле М. Јовановић, кривац и јунак овога дана и запита чича Јордана: — Одоше ли, море, чича-Јордане? — Ајд, Фаћај пут и ти, сви одоше! — Молим те, чича-Јордане, имаш ли мало игле и конца, да се покрпим, моли га Гиле разгледајући своје панталоне које су имале неколико отвора на оним странама на којима је Гиле седео и клечао у школи и код куће. — Немам, дете. Имам чувалдос, ама то је големо за чиновничко дете; сас чувалдос се поњаве и черге крпе, — немам! —• Познаће ме да сам био, па ћу опет ја моје да добијем! — Немам ? дете, а да имам, дао би ти, што да ти не дам! Немаш кога свога, па иди тамо!

— А знам, знам, чичо! Оћу да идем код тетке; она ће да ме искрпи до вечерас, а казаћу да су ме пси поцепали, па ће она и да посведочи да сам све код ње био. — Како те Бог учи, дете, ради тако! вели му чича Јордан. — Е, Фала ти, чича-Јордане, вели Гиле и полази. — Богу Фала, дете! Него, чек, чек! зауставља га и даје Гилу јабука да не иде празних руку из посете. Ево ти, дете, да понесеш дома; рекни си татку, ако те запита, откуда ти јабуке, рекни си: то чуваше чича-Јордан за своју душу, ама кад ме оклеветаше другари, а њему би нешто жал за мене, па ми даде... Ако не верујеш, рекни, татко, а ти иди па питај чича-Јордана! То су сенабије јабуке. Немој да их поручаш. — Нећу, чича-Јордане. Оћу да их чувам за спомен. — Е, е, тако, тако! Да их чуваш. А знаш ли дете, како може дуго да се одрже, па како да су саг окинуте с грану. Ја да ти кажем. Залепи им петељку сас восак, па ће ти бидну у петров пос како да си ги тај дан узабрао. Блага, па мирише како мајкина душа! А кад ти дође мерак и ћеФ да ги једеш, а ти си узни нож, па ољушти кору, оће да бидне мање ама послађе. Запамти: „Јабуку љушти да је сто пара једна ока, а крушку нељушти да је сто ока за једну пару!" А саг ајд' са здравље! ... Па немој више да се качиш на туђе воћке, да грабиш туђ мал и муку — грехота је, душу си губиш, оца резилиш, а чича-Јордану век једеш — за ништо. Е, ај' са здравје! — Нећу, чича-Јордане. Фала ти за јабуке и за све, к'о оцу. Нећу никад више! вели Гиле и излази као поштен човек и ако је ушао као неваљали деран. С њим се чудо десило, чудо равно само оном, кад неко