Зора

III. и IV.

3 0 Р А

Стр.

05ЛМУ Кажи ми, тајно недомашног лета: Јеси л' тек слика душиног ми света? Дал' блисташ срећом, дал' те туга мрачи? Дал' гром твој знаде освете, милости? И дуга твоја лепши л' знамен значи? Ил' тобом тек ми васиона пише: „Зар твојим сном да вечност моја дише!?" Беч. Сбешислаб Сшефсгнобић.

ј-10 $У[

Горостасне стене љуте, Снежним плаштом огрнуте, Облачинам' надкриљене, Нигда сунцем нежежене, Ни растињем одевене, Никад росом некропљене, Наге, мрке, сиње стене, Вековечне посред мене, Непроходне створу живу, Свеђ са небом у целиву, У пољупцу магленоме, Ви ме болом продирете, Гнев у мени ужижете! На домаку мрачном вама Џинска ли ме жеља слама: Ај, орловски да узлетим, На највиши врх долетим ; Песницама згрченијем, Суре магле да разбијем, Што вам ртње сакривају, Гушећи вас покривају: Па над ваше над висине Сунце рајски да просине, Блиставошћу велелепном У све кланце и пештере, Где се тмушта пакла стере, И суморне у урвине Гордо, царски да засине! Да зажаре врели зраци Титанскога вашег склопа Сваки камен, комац сваки, И да пљусне светлост бајна, Штедра, крепка, дуготрајна, У све куте, у све краје, Гдегод Србин дане траје! . . .

Ах, па онда да покликнем, Громотношћу силног гласа Мојој земљи да довикнем: — Ој ти, земљо Србинова, Ево пуца доба нова! Успаване буди луге, Прени поља, пуна туге, Одгнај дремеж са рудина, Са дубрава и долина! Гле, на твоје на пропланке, На пашњаке и осоје Благотворне зраке своје Једно ново сунце лева, Једно друкче небо чисто, На тобом се, гле, осмева, И огледа небо мило У водама твојих река Своје љупко плаветнило ! . . . 0, Србова земљо света, Ти поприште искушења, Позорницо јада многих И ћудљиве игре века, Што издише на гробови', Које тобом свуд расеја, Муке ниси заслужила, Ал' их ипак заборави Час пристиже избављења!.. Новом Веку, што сада седа У триумфу божанскоме Правичности на престоље, Ти поклони наде своје! Праведне су жеље твоје! На признање, дане боље, Деце твоје крв пролита И матера твојих сузе