Зора

2?,*

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 167

сто набијено; с оне стране је плота врт пун поврћа и цвијећа. Тиква се пружа високо, пење се, хвата се плота и увија се око врхова проштаца, да конац Саидин тоне у зеленило лишћа, или узнемирује пчеле у жутим цвјетићима. Овако згодан сновач није онај са дугим крацима као паук. Он је за невољу само зими. Додајте, овоме до сад, још и то: да је дада Марта отишла с дјецом на бачију, батаСтан отјерао једна кола дасака — Саида је остала сама самцата. Свиди јој се јако на пољу, на улици. Није да кажете због пролазника, него на пољу пјесма иде боље. Топло је. Али је навикла цура и на студен и на топлоту. Голих груди, прикачених скутова под пас на куковима, с пешкиром на глави, она и не осјећа ово огњевито вријеме: пјева, носи конац, размрсује мотку и тоне у своју младост. Оздо иде, једва вукући се, једно рундаво куче средином улице. На стотину корака од угла стаде и посматраше Саиду, диже главу, наћули уши и поче лагано да скичи. Саида се врати с концем и опет застаде на угао. Псето задрхти, оживје, уприје очи у Саиду и скочи у вис. За дјевојку која снује платно дуж плота, једно рундаво куче, нарочито кад не ходи, него скаче у вис, увијек је некаква прилика више него непријатна. Врисну Саида, скамени се од страха, блиједа лица као крпа, упрта погледа на псето. Као гуштер, пружених шапа, машући репом и цичећи догура се куче до близу ње. Ту прилеже на земљу, гледајући уплашену дјевојку, цичи страшљиво и маше репом непрекидно. Саида се поврати. Учини јој се као да је некад видјела ово куче, али гдје и како, не може да се сјети. На један пут јој се лице разведри. — Скормон! узвикну она радосно као да је срела каквог старог пријатеља. Кад чу псето овај узвик, скочи јој одмах на ноге, попе се шапама уз њу, обухвати је сасма око ногу, одскочи од

ње весело, поче лајати, скичати, и опет да јој лиже руке. — Скормоне! драги Скормоне! прозбори она, саже се кучету и миловаше га. — Како је мршав, јадан! — А, гдје је Паско ? Кад чу ово име пас поче тихо да скичи, па јаче, све јаче, док не издиже главу гори и поче арлукати. Саида га гледаше неко вријеме узнемирено. — Јадно куче, како арлуче! рече она са саучешћем. — Скормоне, немој арлукати! и тада осјети да јој сузе влаже образе. — Ко зна, можда је и умро у војсци! Биједно куче! па поче брисати очи и сједе на камен поред врата. — Ко зна, можда је и умро! мисли она. — Три ће године бити на јесен од кад су га одвели у војску. А многи умиру у војсци. Кажу да их бију и хране их рђавом храном; јад и чемер! Ништа се о њему не чује. За друге опет чујеш по који глас. А он нема никога до овога кучета које скапава од глади. При овој помисли Саида погледа око себе. Скормон бјеше легао код њених ногу. Она га поче миловати. — Скормоне, ти немаш господара! Скормон скочи и стави јој шапе на кољена гледајући је у лице. Саида се замисли. За ове три године од како је Паско отишао, она једва ако се једном сјетила њега. Макар само да је помислила на њ. И онако нико други на овом свијету на њ и не мисли. Али онда кад га узеше у војску Саида бјеше млада, са свим млада и неразумна. А он је увијек био добар према њој. Кад би пошао на бачије с њом, кад би зимских ноћи комишали кукуруз, и у прољеће кад се овце јагње увијек би јој он доносио понајљепше од свих јагањаца. Ко зна, можда он. . . Да, за њену љубав бјеше он кадар да учини ма што! . . . Баш би желила да зна гдје је, шта ради, како је и шта мисли, желила је да га види и само да га види.