Зора

Стр. 166

3 0 Р А

Бр. V.

— . . да, мали, ћаћа река, добићу и опанке... да, и опанке... Они други ћуте. И Јован престаје. Шта би им он, кад су таки, па њему је свеједно нек ћуте, он ће добити опанке, да добиће их . . . ћаћа ће купити . . . Снијег сипа. Непрекидно лијепо лепршају бијели снијежни лептирићи око дјеце, хватају се за њихова малена, жалосно згрбљена рамешца, слијећу непрестано на дрхћуће гранчице, сипају и сипају једнако без престанка бијели и лијепи ... Дјеца корачају тужно и уморно, згурени подавијених руку. Ћуте, не гледају наоколо и не смију се. Истина да, пред њима се протеже, губи још увијек пут у снијежној магли, десно и лијево исто пространо бијело море, залило им се је већ и за леђа, сакрило и утопило ону тамну шумицу... То је све истина и у реду, пут је далек, да, господин није баш добар... и код куће није... ал' ипак. . . Није тако хладно, да морају ићи онако згурени, не, снијег је топао и мекан као вуна. . . Није тако ружно, да не би могли наоколо гледати — не, лијепи су и красни бијели лептирићи, њежне и чисте као голубје перје лагане пахуљице... И лијепо је и красно како шумећи лепршају озго с неба, титрају и узвијају око дјеце, завлаче се мекани и њежни у њихове хаљинице, зубуне и косу, прилијепљују се слатки као шећер за уста и око очију . .. Милују им образе, љубе их, храбре их, говоре им да се не боје, да дигну главе, приповиједају им како су безкрајна поља са којих оне долазе, поља иза поља... Како оне падају свуда, све тамо преко брда и вода, како је велик и силан живот тога свијета тамо у даљинама . .. Да . . . оне знаду све, све . . .

Све оне знаду, све како не би. Знаду оне да су и стари ишли увијек тако згурени, скучених руку, оборене главе и с очима прилијепљеним на земљу. .. Како то није добро, не. . . Знаду оне и разумију све. Појимају оне, да је дјеци тешко, да, ал' ипак . . . не смију она бити така, зар они бити као стари, они са њиховим младим душама и младим срцима... И опет им шапућу и приповиједају, моле их, грле и љубе, храбре их и соколе, казују им како би другојачије било љепше, како би прије дошли и не би им изгледало тешко ићи, кад би их послушали, уздигнули главе, замахнули рукама, покушали зграбити меканог снијега и потрчати, заиграти се грудајући оним путем што тамо напријед у јутро води . . . Грац. Скордоон — Зоап Ј§1аујс1 I. тголико држи дужина плота, од вратница до угла улице, Саида гаје премјерила, ни сама не зна колико пута, концем у руци. Доли, поред вратница, стоји чекрк са предивом. Саида узима конац за врх, обвије га око главе првога коца ограде, за тим пође напријед пуштајући конац кроз прсте, обилазећи њиме врх свакога коца, док не дође до пошљедњег прошца за који обвије опет конац и врати се за тим натраг истим начином. Чекрк се лијено окреће, растегљиво шкрипи и пушта конац да се одвија. Кад по кад шкрип умукне и конац запне. Саида отрчи тада чекрку размрси жице и опет заређа прогптаце. Тако се снује платно. А плот је најзгоднији за сновање платна: кочеви побијени у земљу у одмјереном размаку везани тврдо плетом од прућа за шест педља висине од земље. Поред плота мје-