Зора

22

Бр. У.

3 0 Р А

Стр. 165

врага — какви Је то учитељ ... што то учи дјецу ... Онда опет шуте. Мићун премишља о том, како је могуће, да вук може појести солдата, кад овај има пушку, и патрону и све, чуди се и чуди и брани да вјерује, ал' онда напокон ипак вјерује, вјерује, јер мисли да ће кроз то вјеровање ублажити вука, па ако је ту гдјегод за грмом неће изаћи преда њега. Лазо се је згрбио колико може јаче, затурио руке под пазуха, те му тврди крух у кожнатом, излизаном торбаку удара о лијеви бок, да га већ боли . . . Он не мисли баш много, њему се само чини, да Мићунов отац има право кад каже, да господин не ваља, јер се сјећа још увијек шиба, које је недавно добио . . . Попов га Јоцо уштинуо, па он вриснуо . . . Морао је јаукнути, не би он, ал' је морао, кад га је онако јако уштинуо ... А господин ... Сјећа се он још добро, како су га тукли... Онај крањчев Перо и тутуров Стево држали га, а господин шибом озго... Зацрни му се пред очима, сваки пут му се зацрни и дође му мучно и тешко, кад се тога свега сјети... Зато и сада дигну очи и погледа наоколо да се разблажи, ал' видив како је још увијек далек пут пред њима, згури се опет и дође му опет жао и тешко . . . Казивао је он, ал' ћаћа био њешто љут, па га и он истукао . . . Ал' сад свеједно .. . Гадно је то! Да, — није лијепо, ал' има ипак нешто, и то га тјеши: није баш јаукао, није .. . — Јаучи, сад можеш, каже господин, сад јаучи... па он није, ето баш није . .. И Симо у дебелој вуненој хаљини иде погнут... Њему се чини да спава. Само каткад пане му на ум и буде му угодно, кад се сјети, како

оно звоно на школском гањку лијепо на распуст туче... И онда . Да, могао би господин управо данас не доћи..., данас је тако лијепо и слатко за спавање, а он зна... и господин воли спавати ... Адамов Јован је највеселији. Он не носи руке под пазухом него просто изван хаљине. Он запада најдубље у снијег, па гледа, на часе, и наоколо .. . Он говори. Не воли он ићи тако као они, он воли говорити, зато и сада приповиједа, како је Павао јуче тукао Јоку .. . — Она јауче и јауче а он туче... Јој, како је тука'... Маја вели, умлати Пава Јоку . .. Она све око куће а он вилама по њој ... Јој мени стрга' јој и печу с главе . . . Ђуро иде крај Јована. Он попипава непрестано своју замазану торбицу, дали је још све у њој. Он слуша, слушају и они други, ал' не разумију, нико од њих не разумије, шта Јован каже ... Они чују ријечи ал' не знаду мисао . . . Како — шта би они, сваки је забављен својим мислима, а онда. . . Знаду они и сами то све, шта Јован може приповиједати ... Знаде и Ђуро. Знаде он и то, да је тамо у школи топло и лијепо, особито лијепо зато, јер он сједи у задњој клупи, на коју господин и иначе не пази и не види добро, а камо л' ће данас, кад је овако снијежно и мрачно ... И опет шуте. Ал' Јовану је тешко ћутати. Гледа наоколо, ал' шта је ту . . . Лијеп је снијег да, ал' није ипак ништа. Хуче он и у руке, смлати по коју гранчицу, ал' то све није ништа, кад нема уз то разговора. Сад гледа свој нови торбачић и не може се уздржати, него опет говори, хвали се, како му је ћаћа обећао и опанке купити.