Зора

Стр. 158

3 О Р А

Бр. V.

ника Симу Милутиновићу. Али, кад прође занос првога часа, Срби, забављени својим класичним међусобицама, закуњаше над својом патриотском наканом, која се ни до данас није остварила. Тако је, кашње, било и са спомеником Војислављевим; тако би, ваљда, било и са Његошевим. У осталом, треба признати и ово: ми смо Срби одвећ сиромашан народ, да бисмо већ сада, и овако растројени, могли подизати споменике нашим заслужним људима. Ми се мучимо, како ћемо покренути или одржати један лист, који нам је потребан, као крух насушни, да се бранимо од нашијех злотвора. Ми се натежемо и док подигнемо једну школицу, први увјет живота, да нам се дјеца без своје школе — а код толико туђијех — не одрађају. Ја с тога не бих био за ваш приједлог о споменику, пошто слабо вјерујем у могућност његова подизања, а најмање на Цетињу, гдје се још купе прилози за јавну болницу. Ја сам тврдо увјерен да и кад Црногорци (ако је то могуће) не буду више ратници, него мирни „уставовјерци," којићеуживати сумњиве благодати каквог американског устава, ја сам увјерен да ће и тада у оном јуначком српском соју бити на гласу и на цијени Горски Вијенац. Владика Раде био је, доиста, пјесник који је стекао право на видљив споменик у својем народу; али се за тај споменик постарала сама природа, и он га је исти себи изабрао на самртној постељи, споменик каквог је само Бог могао створити, створивши Ловћен.

Благодарно потомство, од Јадранског Мора до Балкана и Сент - Андрије, не треба дакле да — барем за сада — о томе главу разбија. Оно може да се пјеснику и на други начин одужи. Што се мене тиче, кад већ хоћеш, драги Ато, да и моју о том питању чујеш, ево шта бих ја са своје стране предложио: нек се оснује и 19. октобра о. г. на Цешињу свечано ошвори, као дрзкавна усшанова, Народна Библијошека, којој би се шемељ ударио бесилатним иоклоном свих дојакотљих иубликација научних акаделшја и књиокевних друштава на Словенском Југу, а која би се даље богатила и развијала даровилга иојединих родољуба и сталном, ако и чедном, годитњом субвенцијом књ. црногорске владе. Ако су просвјетни заводи, у опште, биљег напретка и развијене културе, оснивање овакијех завода знак је уједно и унапријеђеног државног живота, јер су само оне државе достојне да се културнијем назову у којима се напоредо са касарнама подижу и библијотеке. Црногорска пријестоница са својом Народном Библијошеком била би достојно крунисање големог просвјетног рада Њ. В. књаза Николе I., који је, заиста, Црну Гору преобратио у модерну државу и својијем реФормама највише допринио њеном лајцизирању. Ето ти, мој Ато, како ја мислим да би требало прославити прво пола вијека од смрти Његошеве. У Задру, априла 1901. јМарко Цар