Зора

21*

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 159

АР^ЈУ^

Лјесиишшбо

г ' ^

Лежао је срушен на дугој арени, Бездушно и н'јемо у зноју и пјени, И док је звонио глас, тапштање људи, Млаз је крви шиб'о из раздртих груди. Шта је снив'о тада у потоњем часу? Да ли златну младост што се у крв расу? И веселу прошлост, дане тако драге, И обале родне далеке Картаге?

Он се трже нагло... и из полујаве Он отвори очи небеске и плаве, Горд, -ко бог поражен под оштрицом ножа; Полумртав поглед мину преко ложа Видио је опет: бл'једа, пуна чара, Сједила је она крај гордог' цезара, Изнад дивље руље, као Аурора Над валовима узбурканог мора.

И док дивљим цирком орио се плесак Суза једна слетје у крвави п'јесак... Нико не зна да је крила суза она Св'јет, већи нег небо, него васиона... Париз. Јобан пучић

У{3 ЈГОСЈУ[рЧ)\ДУ[ — ЈЈбде Харабегобића Хасанбего&а пупо&ак... Ко пупољак мали Што је зимус снив'о И у себи живот И дах ружин скрив'о Тако у мом срцу Мирисава, мила Пјесмица се крила.

Ал' чим прољет свану И сунце ограну Замириса цв'јет, Мирис срце гану Љубав - пјесма плану И очара св'јет.

Ја те сањам,

Ја те сањам, у сну љубим И на вреле стискам груди, Па ти тепам љубав своју Све док зора не заруди.

А кад мину слатки часи, Рујна зора кад заплави, С мога чела санак прхне Дигне застор црној јави.