Зора

Стр. 180

3 0 Р А

Бр. V.

мјесто. Ни један се не усуди споменути такво лице. Споменућу само најзанимљивије изјаве. Историчар Егопс1е писао је просто: „Живот ме је научио да добровољно никад не изречем мишљење о стварима које ме се не тичу". Проф. Них1еу рече чак: „Кад бих ја и био позват да Вам одговорим на Ваше друго питање, мислите ли, да би се могло од мене очекивати да вам изјавим своје мишљење о овој тачки, без претходног увјерења о полицајној заштити?" Проф. В1аск1е писао је овако: „Служба лауреатова требала би да и на даље остане за знак, да највише лице у држави обраћа пажњу једној од највиших функција људске душе". У овоме је смислу писао и познати политичар и човјекољубац В1г Јоћп ГлЛћоск: „Ја сам за одржање ове службе, али — хвала творцу што ја не морам бирати". Напротив мишљаше проф. 1)от1еп: „Тврдо сам увјерен да би ту службу требало укинути". Проф. Мах Ма11ег писао је: „Попут многих других установа, које су изврсне ако саме из себе постају, али своју одлику изгубе чим постану ствар формалности и предања, чини ми се да је звање пјесника лауреата данас изгубило свој прави смисао и своју праву вриједност. Чим дође доба, када народ у својој маси почне цијенити једног живог пјесника, не ће бити тешко да се ловоров вијенац опет уведе или да се пјесник као у старо доба одведе на Капитол уз клицање народа". Ово се многима из срца говорило. Да ли је било у Енглеској пјесника, који је толико друге наткриљивао, да је народ у својој маси њему ловорику признавао? Проматрајући га као пјесника: свакако овај је човјек А1§егпоп б-тпћигпе. Тако је и Гледстон у чланку о бритском пјесништву деветнаестога вијека штампаном 1890. истакао, да уз Тенисона треба споминути у првом реду Вгошпп^-а и ЗтпБигпе-а. В голушп ^ је међутим био умро, а пошто се од тога доба ваљда ни један пјесник није особито истакао, то се не би могло схватити, како би могао избор министра

предсједника пасти на кога другог а не на 8-тпћигпе-а. Али он је републиканац. Зар су могли њега учинити дворским пјесником? Зар јемогио писац „Пјесама о сунчеву заласку," у којима се слави пантејизам и републиканизам, и примити такав позив? Јамачно он не би био то учинио. Покрај бтпћигпе-а био је најугледнији ^ЈУПКат Мотз. Али је овај био сасвим прешао у табор социјално - демократски, те се и није могао озбиљно узети у обзир при давању ове части, па да и није сматрао нотребним изјавити, да он те части не ће примити. Као врло угледне пјеснике, којима се и с обзиром на њихово политичко држање није могло ништа приговорити — већ им је влада племство даровала — остало би нам да споменемо 8п- Ес 1 луш АгпоМ-а, једнога од уредника листа „ВаПу Те1е^гарћ" и 81г Иа-иаз Могпз-а. И млађе снаге: "УУПКат ~\Уа(;воп и В,и<1уагс1 К1рКп^ могјш су се у обзир узети. Постављање за лауреата врши се у име краљево, али зависи сасвим од министра-предсједника. Гледстон и његов нашљедник Гозебери, ма да су обојица као врло угледни књижевници могли ваљано ту ствар ријешити, оставише то мјесто празно. Али чим год. 1895. дође Лорд Солсбери на владу, не пропусти прилике, да се окористи правом овог именовања. Солсбери може бити искусан политичар. Нека је и ваљан физичар. Али у књижевним питањима тешко да се сигурним осјећа. Он бјеше нашао једног рјечитог писцауводних чланака свога органа „8ип<1аг(1"-а. А11ге<1 Аиз1;т зове се тај срећни човјек, који може и стихове правити. И овога учини Лорд Солсбери на Нову Годину 1896.дворским пјесником покојне краљице. Опћа срџба, коју је овај чин проузроковао немилостива критика, очито запостављање које су АизКп и његова пјесничка дјела имала од тог времена да претрпе, мора да му је загорчало високо одликовање, које му се исказало. Можда се он и каје, што је то одликовање при-