Зора

24

Бр. V.

3 0 Р А

Стр. 181

мио; али ловорику већ носијаше, морао је дакле и — пјевати. Његов први спјев као лауреата бијаше прослављање Џемзонова нападаја на Трансвал, који се догодио неколико дана прије његова одликовања. Он је славио ово срамотно дјело најсјајнијим бојама, које је могао сакупити. У Јоханисбургу — прича нам безазлено — бијаху жене и дјеца љуто притијешњени. Ове да ослободи, навалила је храбра Џемзонова чета. Ова је пјесма била одмах предмет многих интерпелација у енглеском парламенту. „Из којег фонда прима дворски пјесник плату?" запита један посланик првог лорда државне благајнице ВаМоиг-а. „Је ли икоји министар одговоран за његова дјела?" питаше даље исти посланик, „и ако није, не би ли с обзиром на минуле догађаје било згодно, да се политичке изјаве пјесникове донесу којем министру на прочитање прије њихова штампања?" Други посланик пође даље и уз опћи смијех предложи, да се не само политичке изјаве лауреатове него у опће сва дјела његова подастру једној области, прије него се публика њимаусрећи. Трећи зададе пјеснику јак ударац упитавши, да ли можда нијесу његове изјаве у толико привилеговане, што је његова служба заведена на мјесто старог привилегованог положаја дворског будале. Ва1Љиг одговори кратко, да се плата з^зима из цивилне листе, а да не може никоји владин одсјек препоручити за вршењецензуре над пјесничким производима. То је било познато не само онима који су та питања ставили, него, и свакоме у Енглеској. Али питања су се на министра ставила само зато, да би се у овоме облику подијелио укор човјеку, над којим као пјесником — уз пркос његову службеном положају — нема власти ни парламенат ни друга која област. Ова су се питања ставила дијелом и тога ради, да би се чудновати положај овог дворског пјесника у правој свјетлости показао иностранству, гдје би се врло лако могао о њему створити крив појам као што се и створио. Мостар ЈУ!илан Ћуко&иЋ

Књижевне усподоене — Д. ЈригоровкчЂ Достоје-вски. тедне недјеље ступи у нашу школу плав ^ младић, око својих седамнаест година, средњега раста, јака састава и болешљивоблиједа лица. Тај младић бјеше Теодор Михајиловић Достојевски. Наше пријатељство почело је одмах чим је ступио у наш завод. Има од тада пола вијека, али се врло добро сјећам да ни једнога друга нијесам тако брзо и срдачно заволио, као Достојевскога. Изгледаше да је и он мене волио, не гледајући на прирођену му сухоћу карактера, на одсуство младићкога заноса и одушевљења. И онда је већ био недружеван, повучен, никад није учествовао у опћим играма, за вријеме одмора вазда би сједио у своме омиљеноме углу, четврте школске собе, код прозора, задубљен у какву књигу. Ја, од природе врућа, плаха, а уз то мекана и поводљива карактера, не само да сам заволио Достојевскога, него сам потпуно пао под његов уплив. То ми је онда много користило. Достојевски је био много напреднији у своме развијању од мене, његова начитаност задивила ме. Често би ми говорио о разним писцима, за чија имена никада нијесам чуо — и то је за мене било откриће. Прије њега ми смо у школи били врло равнодушни према литератури. Од тада почесмо много читати. То читање и разне нове мисли још ме више охладише према школским предметима. Ни Достојевски није Бог зна како учио, припремао се за лекције само толико, да се провуче из разреда у разред. Једне године не испаде му то за руком, пропаде на испиту, па мораде разред понављати; од муке се био разболио и лежао је у болници неколико дана. Те године сам ја добровољно иступио из школе. *