Зора

Стр. 182

3 0 Р А

Бр. V.

Једанпут случајно сретох на улици Достојевскога, који бјеше тада довршио учење. С радосним ускликом бацих му се у загрљај. И он се мени обрадовао, само ме предусрео уздржљивије него ја њега. Вазда је био велик непријатељ њежности и „срдачних излијева." Ја му одмах исприповиједах о својим књижевним почецима и о познанству с књижевницима, и позвах га кући да му прочитам свој рад. Он радо пристаде. Читао сам му своје Верглаше. Изгледаше, да му се мој рад свидио, и ако се није топио у хвалама и ласкању. Знам, кад му прочитах оно мјесто: „вергл престаје свирати, чиновник са прозора баца новчић, којипадаверглашу пред ноге," Достојевски скочи и нервозно поче викати: „Не, не, није тако, сасвим није тако! Излази некако сухо, неприродно: новчић пада верглашу пред ноге . . . Требало би рећи: новчић пада звекћући и поскакивајући на земљу ..." Ова примједба за м.е почетника бјеше цијело откриће, моје ухо вазда је вољело финије, живље и вјештије изразе. Од тада сам се често виђао с Достојевским. Свршило се тим да почесмо заједно живјети. Мени је мајка слала педесет рубаља мјесечно, а толико од прилике добијао је и Достојевски од родбине из Москве. Толико новца било би доста, да лијепо живимо, али новац се није могао код нас ни окренути, већ за прве двије недјеље нестало би га, па смо често морали да живимо о суху хљебу и јечменој кави. Првих дана нашега заједничког живљења Достојевски таман бјеше довршио пријеводБалзакова романа: Епгенија Гранде. Балзак је био наш омиљени писац, обадвојица смо га страсно читали, држећи га за најбољег међу француским писцима. Не знам да ли је Достојевски касније промијенио мишљење, али ја сам остао при томе увјерењу вазда, и често прегледам нека Балзакова дјела. Не знам како и преко кога пријевод Енгеније Гранде дође у лист: Библиотека за читање, само знам то да је Достојевски био врло ожалошћен, кад је добио споменути лист

у руке, а имао је и зашто: његов пријевод бјеше грозно скраћен и искасапљен. Такав је био обичај у уредника тога листа. Тај занос за Балзаком био је узрок, да је Бјелински, коме ме је одвео пјесник Њекрасов, учинио на ме сасвим други утисак, него што сам очекивао. Кад сам прелазио праг Бјелинскога био сам узбуђен и збуњен, смишљао сам у себи изразе, како да му искажем своју љубав према знаменитом француском писцу. Али чим споменух да је преведена Етзгенија Гранде, Бјелински осу такву псовку на нашега идола, назва га простим писцем, говорећи, да би он на свакој страни, Етеније Гранде доказао ништавило тога дјела — да сам ја изишао од њега поражен, збуњен, опарен, пун негодовања не толико на Бјелинскога колико на самога себе. Сигурно сам био учинио смијешан утисак на великог руског критичара, изгледао сам право дериште, које није у стању три ријечи проговорити у одбрану свога мишљења. Достојевски је међутим сједио по цијеле дане и дијелове ноћи за писаћим столом. Мени ништа није говорио, и на моја запиткивања о чему пише, одговарао је преко воље и кратко, тако да га престадох питати. Само сам видио много листова исписаних оним рукописом, којим се одликовао Достојевски: слова су му се испод пера просипала као бисер, као нацртана. Такав исти рукопис видјео сам касније само у Диме — оца. Чим би Достојевски престајао писати, у рукама би му била књига. Неко вријеме био се занио за дјелима Ф. Сулијеа, особито су га били занијели ДелгоноЂи записници. Напорни рад и непрестано сједење код куће рђаво су дјеловали на здравље Достојевскога, повећала му се његова болест, која се појављивала неколико пута у младости за вријеме боравка у школи. На нашим ријетким шетњама неколика пута дошла би му падавица. Једанпут на Тројицкој улици сусретосмо погреб. Достојевски се брзо окрену и хтједе се вратити натраг, али