Зора

24*

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 183

му наједанпут дође тако јака падавица, да сам га с туђом помоћу морао унијети у оближњи дућан, и једва дође к себи. Иза тога настугшо би вазда код Достојевскога душевни умор, који би трајао по неколико дана. Једно јутро зовне ме Достојевски у своју собу. Ја га нађох на дивану, који му је служио мјесто постеље, а пред њим на сточићу подебела тека ситно исписана. — Сједи, Григоровићу, тек јуче сам ево преписао, хоћу да ти прочитам; сједи и не прекидај ме, — рече он необично живо. То што ми он одједанпут и не прекидајући прочита, изашло је брзо из штампе под насловом: Биједни људи. Ја сам био вазда висока мишљења о Достојевскоме; његова начитаност, познавање литература, мудрост и озбиљност карактера силно на ме дјеловаше; ја сам се често питао, како то, да сам ја већ нешто написао, и да је то нешто већ изашло из штампе, па сам се бројао у неку врсту књижевника, а Достојевски још није ништа створио? Одмах на првим странама Биједних људи разумједох, колико је ова ствар Достојевскога љепша од онога свега мога што написах, а што читаше даље, све се више увјеравах у томе. Усхићен до крајности хтједох се више пута бацити Достојевскоме око врата, али то не учиних знајући да он не трпи такве њежности. Ипак не могох мирно сједити на мјесту, него сам сваки час скакао и прекидао читање усхићеним усклицима. Резултат овога читања познат је више Или мање читалачкој публици. Сам Достојевски описао је у своме дневнику како сам ја готово силом узео рукопис Биједних људи и однио га Њекрасову. Али из скромности прећутао је како је текло само читање. Читао сам ја. На пошљедњој страни, кад се старац Ђевушкин опрашта са Варењком, ја не могох више да се савладам, него почех јецати; крадимице погледах на Њекрасова, низ његово лице текле су такођер сузе. Ја га стадох ватрено

увјеравати, да са лијепим стварима не треба отезати, него да одмах одемо Достојевскоме, и ако је било касно (око четири сата у јутру), да му саопштимо о успјеху и да уговоримо о штампању романа. Њекрасов прилично узбуђен одмах пристаде, брзо се обуче и ми пођосмо. Морам признати, да сам радио врло непромишљено. Познавајући добро карактер свога друга, његову повученост од свијета и болесну осјетљивост, требао сам му сутра дан пажљиво испричати како је било код Њекрасова, а не будити га ноћу, узнемиривати ненадном радошћу, па уз то доводити му ноћу непозната човјека; али ја сам био врло узбуђен; у таквим приликама размишљају уздржљивији, мирнији људи. На нашу лупу на вратима отвори нам Достојевски, а кад угледа са мном непознато лице, он поблиједи, збуни се и за дуго није могао ријечи одговорити на оно што му говораше Њекрасов. Кад он оде очекивао сам да ће ме Достојевски нагрдити за неумјерену усрдност и сувишно заузимање, али тога не бјеше, он се затвори у своју собу, и дуго послије тога чуо сам ја његове кораке, који су говорили о узбуђеном стању његове душе. Послије познанства са Њекрасовим и преко њега са Бјелинским, који је прочитао у рукопису Биједне људе, са Достојевским наступи знатна промјена. Док су се штампали Биједни људи он је био у врло нервозном узбуђењу. Ћутљивица од природе, никад ми није приповиједао какав је имао сношај са Њекрасовим и шта је даље међу њима било. Са стране сам слушао различите гласове о томе, како је он захтијевао, да му се Биједни људи штампају некаквим особитим словима, да окруже оквиром сваку страну, ја овоме нијесам био присутан, па не знам, да ли је истина или није; ако је што и било, сигурно је свијет, по обичају, увеличао. Сјајан успјех Биједиих људи и усхићене хвале Бјелинскога рђаво су дјеловале на карактер Достојевскога, који је до тада