Зора

Бр. V.

3 О Р А

Стр. 185

Оцјене

° ^-Ч о о __ О

п

ороказа

Милан Наранџић, роман Јако-ва Игњато■вића, с предговором г. проф. Момчнла Ипапића. Издање Српске Књиокеине Задруге. Ово је један роман с два јунака, и ево како та два јунака карактерише г. проф. Иванић у свом интересантном предговору: „Милан Наранџић је тип у главноме обичног човјека, који је од сиромашка постао богаташ, „спахија", и то „чрез женидбу", а комеје главно начело живота и рада — да лијепо живи. Он није дубок и простран ум, али није ни без разума и окретности да се нађе у свијету и лови — уживања. Он није морално непотпун човјек (неваљалац, лопов, убица, па ни лажов по занату, ма да хоће кадгод и да омахне, ни обична варалица), — него човјек, који с одређеним циљем, да буде богаг и да ужива у жпвоту, промеће се свакојако кроз-а свијет, па кад, тога ради, дође и у тјеснац, он врдне у страну и својом обичном, осредњом памећу извуче се . . . Он није ни филистар, ћифта, а није ни занесењак, сањало... он је просјечан, и ако у неколико уљепшан, човјек савременог друштва. . . није идеал, али далеко је од тога, да буде обична „калаштура"... није анђео, али није ни ђаво: он је човјек, несавршено биће . .. Јасно је да у савременом друштву само такви, као што је он, „свијет уживају". „Други јунак, Бранко, према свем је контраст Наранџићу. Бранко је и рођењем и васпитањем и образовањем па и талентом другог, ређег, племенитијег соја човјек. Он је карактер, образован мало настрано, под строгим туторством, нарочито многим читањем, и то озбиљних књига. Слика и прилика самога писца! Бранко је идеалист, лаковијеран, не познаје добро свијет и свјетске мутљавине, а Наранџић препреден, човјек од живота и за живот. Њих ■ двојица нису непријатељи, не боре се један с другим, него обојица — са свијетом и животом; само што Наранџић у тој борби успијева, а Бранко непрестано насједа, страда због својих идеала ..."

Овако како г. Иванић описује Наранџића и Бранка, тако их је одиста Игњатовић био замислио. То се види по оним мјестима у роману гдје та два јунака говоре сама о себи. То се види и по оном тону којим писац о њима говори. О Бранку говори он с оном љубављу, с оним дивљењем, које једном несрећном идеалисти не можемо одрећи; а о Наранџићу говори без мржње, без презирања, па шта више и без ругања, управо, говори о њему са симпатијом која је тек најблажим потсмијевањем зачињена, говори од прилике онако како говоримо обично о једном човјеку кога не уважавамо, али га опет маримо; за кога увиђамо да је прилично објешењак, али кога опет за то не сматрамо ни за неваљала, ни за непоштена. По замисли Игњатовићевој, Бранко је одиста имао да буде један идеалиста који из борбе за. живот излази побијеђен, а Наранџић један практичан човјек који у тој борби побјеђује. Али, да ли је Игњатовић начинио та своја два јунака сасвим онако како их је био замислио ? Да ли су они и у ствари такви каквима је он хтио да они буду? 0 овоме нека нам буде слободно сумњати. Јер, ево факата. Још од своје ране младости, Милан Наранџић био је схватио значај новца. Испрва само, није био на чисто с тим како ће најлакше доћи до новца. Циљ му је био јасан пред очима, али у избору средсгава није био одмах довољно вјешт. Поменућемо неколико његових првих покушаја, у којима се тек плашљиво помаља будући мајстор. „Моја сека", прича Наранџић, „била је на гласу девојка. Поред пенџера пролазили су многи гавалери. Ја сам морао много пути на страни бити, да њој јавим ко иде из другог ил трећег сокака, па кад јој добар глас донесем грошић не фали. Кад год ме је опет терала, да код куће не лармам, па опет грошић"... Ово само по себи може се и не учинити некоме тако страшно; али што је страшно, то је што се овакав један факт не налази