Зора

Стр. 186

3 О Р А

Бр. У.

усамљен у Наранџићевом животу, већ се на њ надовезују небројени факти исте моралне вриједности. „Мој пријатељ Татомир," прича Наранџић на другом мјесту, „имао је много свилени буба или црви. Ја сам те црви чистио. При чишћењу се цркнути сваки дан налазило, а ја поред цркнути метнем на страну по којег живог на мој рачун, па их назначим пред Татимиром у лист усопших. После сам их продавао, по крајцару по две, по неки господски син дао је за шареног грошић. Ето новаца . . Ово, истина, није подкрадање, али је у најмању руку крадуцање. За крадуцањем је дошло и коцкање. Кад је тим начином стекао инвјестан капитал, Наранџић се бацио на нешто што нама изгледа зеленашење у маломе. „Било је", каже он, „ђака, моји саученика, и то од добри кућа, који су своје ситне ствари продавали ил залагали. Знали су. да већ имам коју крајцару, па одма к мени. Један ми доноси дугмета, други прслук, трећи панталоне, четврти перорезник, и то хоћу ли у залогу или у продају". Ово му је дало касније мисао, да отвори читаву радњу, купујући опет од својих другова њихове старе хаљине, које је послије препродавао телалима. Интересантно је даје он имао и „кондиције", али да је тај начин зараде постепено сасвим напустио, јер је више волио зајмодавство и трговање са старим хаљинама. Ну, Наранџић је свој прави пут нашао тек онда кад је стао на снагу, и осјетио се мушко. Њему је онда пукло пред очима, како ништа није тако подесан артикл за трговање као љубав. Почео је са куварицама, наравно са постаријима, код којих је могао своје љубазности скупље зацијенити. Ево његова властита св.једочанства о томе. „Ми смо имали једну постарију куварицу. Имала је по доста заслужени новаца . . Она се разгоре страшћу према мени... Ја о женидби ни да знам. Моли ме да се с њом у недељу шетам ... Погађамо се. Она се обвеже, да кад куд с њом пођем све трошкове она плати и, осим тога, што може на мо.ју страну да зашпорују". У једној прилици, Наранџић се, као неки куварички Дон Жуан, нашао између двије таке обожаватељке. И онда „Рекнем," вели он, „Бабики, да идем кући да извадим крштено писмо, па да се вратим и њу узмем. Она се на то склони. То исто кажем и Рези, и она се на то склони. Свака ми је дала на пут по сто форинти," — и ра-

зумије се, он је преварио обје. Послије ових привремених веза, стао је тражити једну сталну, брачну везу, којом би се за цио живот обезбиједио. „Ја сам држао: треба се само богато оженитп, па ма каква била. . . Ако је млада, лепа и богата, о толшсо боље. — Ако је стара, треба јој по вољи чинити, па гледати да се добро тестамента начини". С оваком Философијом л^убави, он се приближује једној богатој удовици, већ у годинама, код које му је, тако да кажемо, претходио његов пријатељ Бранко. Он је код ње прво нешто од прилике као покућар, па онда „добар пријатељ." најзад би хтио да јој буде и муж. Она га, увријеђена, одбија, али јој он доскаче овим џентлменским начином. Једног дана, кад је била сама код куће, нападне је неки лопов. Наранџић, који у том наиђе, притечејој у помоћ, хватајући се с лоповом у коштац. Послије овог његовог витешког дјела, његова „милостива," како он у свом келнерском стилу зове ту госпођу, даје му најзад своју руку. Интересантно је, међутим, да тај лопов с којим се Наранчић тако храбро борио, није био прави лопов. То је био један његов пријатељ прерушен у лопова, с којим је он био удесио цијелу ствар. Свакојако, циљ је постигнут, и Наранџић налази своју срећу у једном браку у ком он има да буде пола муж, а пола слуга. Такав је практични Наранџић. Идеалиста Бранко само је мало друкчији. Прије свега, он је присни пријатељ Наранџићев. У цијелом роману нема ниједног мјеста из кога бисмо могли извести, да је он осуђивао Наранџића за његов начин живљења. Њемује изгледало сасвим природно то што је његов пријатељ радио. ИЈта више, неки пут, он је био у стању понашати се исто тако као и Наранџић. Са Наранџићевом „милостивом", он је имао прије везе него Наранџић, и те су везе биле колико љубавне, толико и новчане, јер Игњатовић ставља ван сваке сумње да је „милостива" издржавала Бранка. Кад је касније требало да се Наранџић ожени њом, то се извршило са знањем, и у мал те не и с благословом Бранковим. Он је сматрао да се показао не знам како племенит према свом пријатељу, што му је ишао на руку да се ожени женом коју је он прије њега имао. Сасвим као Наранџић, он једнако мисли о женидби. Разлика је између та два пријатеља само у томе, што се Наранџић није заљубљивао, докле се