Зора

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 209

зуб удара о зуб. Преко ноћи учесташе јаки мразеви а из јутра се осећала она несносна хладноћа, од које у носу буде тако љуто и она сва као да продире у саму срж. Митка сам ређе виђао. Долазио је нашем стану увек доцније, није застајао као обично, но је дувајући у хладне руке да их загреје, прихватао журно узде и ишао даље. Једнога јутра срете ме у ходнику. Руке умотао у велике вунене рукавице, а главу и уши увио неким старим шалом, тако да му се видео само горњи део лица. — Паклена зима! — рече ми после поздрава и спуштајући празан суд поред себе; —сече као ножем, није друге. А у пољу тамо напео се онај проклетник, Маџарац, па не мо'ш ока отворити. Диже читаву прашину од снега и пуни ти и очи и цело лице. Сахрани Господе! Ако подржи дуже, зло. Дрва већ давно отишла а и слама на измаку; ни прста да огрејеш. А стазе засуте, па ни корака да крочиш. Ај, ај, никако не ваља! — и он се накашља, обриса лице рукавом, поћута неколико тренутака као мислећи се, да ли да остане још који тренутак, и онда настави: — Још једном, сећам се као данас, била је проклетница тако опасна, нашег последњег рата. Тада сам је упамтио као злу пару. Куд ће се и такве ствари заборавити ? И ово што ме тако љуто у леђима боцка од ње је. Лети престани, а зими се поново наврати и како који дан све горе; мучи ме целе божје ноћи, ни ока да склопим. Било је онда баш пред Сливницом. Ноћ мрачна, снег мете вејавицом, ветар брише свом жестином преко пустог празног поља; права мећава! Погледаш око себе, а оно све пусто и мрачно и само се види снег где

се бели и покрио наше војнике и тешке топове. Те ноћи бејасмо на опрезу; на спавање нико и не мисли. Господе Боже, таку муку нисмо од мајчина млека запамтили. Дигла се пуста вејавица, па пуни и лице и руказе а ноге већ давно засуте. Залуд се мучиш да дођеш к себи, кад се све кочи, мрзне, а крв као да је престала. Хоћеш ногу да издигнеш, а она утрнула и не миче се с места као прикована. Ватре нигде у околу, јер смо пред непријатељем. — Сутра дан ступисмо у борбу. Време исто, само магла још већа, те се ни десет корака не види у напред. Наста лом; тане некако чудно пишти и пролеће као плева. Непријатељ већ пред нама тако близо, да су нас пушком гађали. Мучисмо се, ал' бадава; труба засвира оступање и направи се још већи неред. Једва склонисмо топове. У тој журби и не осетих како ми тане удари у предњи део стопала. После су ми отсекли три последња прста, те сад нарамљујем. »Ал' назеб, још црње и горе. Њему лека нема, а кашаљ се све више удваја. Па ето и сад ми мира не да пакосница! — настави даље и жалосно погледа у своју рањену ногу. — Штипа ме и боде као да на иглама лежим. И парио сам се, и пио све траве, и ишао у Раковицу, те ми читали, па све бадава. Тек ако земља залечи. Ну није ми за мене. Једном се већ мора, а пре а после. Него ето, да, Мишку све горе. Бој се, приближава му се суђеник. Кашаљ га стегао, те једва дува. Ни 'рану људски да узме; погледам из јутра, а сено растурено и тек овлаш додирнуто. Не годи му; ако поједе нешто сланих трица, иначе ништа више. С поља се зачу тешко Мишково кашљање. Митко ме погледа и жалостиво махну главом као да хтеде