Зора

Бр. VI-

3 0 Р А

Стр. 211

нуо неко у даљини, болесно и затегнуто, да је кочијаш скинуо шешир и прекрстио се, — а затим није било ништа више. Завио сам се у капут и намакао шешир дубоко на чело до обрва. И тако сам бјежао по ноћи као лопов, — и везе су се тргале и остајале за мном, влажне од крви из мог срца... Постало ми је топло и пријатно; топла и мека одјећа прилегла је на моје удове; пред очима ми се маглило и трепавице су ми се заклапале... Тада су стигли за мном. Стигли су за мном и сјели су до мене; гледали ми у лице с пријекорним очима пунима молбе; коштане руке су се склапале и усне су дрхтале. И ја сам осјећао своју велику кривицу и да сам без срца. И кољена су ми се тресла а руке су ми омлитавиле. »Крстови ће се распасти и иструнути на нашим гробовима и гураће их на страну и пометати за зид.« »Ружа ће усахнути и неће бити никога више, да их залије; и коровом ће обрасти наши гробови.« »Раскопаваће наше гробове и будиће из задњег покоја наше остатке, а ти идеш одавде...« Како су се дубоко зарезале пути у моје месо! Стезале су их коштане руке покојничке. И те смрзле, бескрвне руке држале су снажно и неуморно, да се нису могле маћи ни моје силе, ни моје мисли... Пробудио сам се из тешких снова и у глави ми је било пусто и тијесно. Неизмјерна жалост ми је легла на срце, а очи су остале суве и тупе. Окрвављени мјесец стајао је ниско над стрмим брежуљцима кад сам се враћао распалом дому. Ћутке су се дизале високе тополе у ваздух, притајено су шумили таласи поред цесте, — а невидљиве везе засијецале су ми се дубоко у месо... Трст. ЈМилош Хбко&иЋ.

Манић — )\нтон ЧеховЂ. Љетње јутро. У ваздуху тишина; само што на бријегу цврчи зрикавац, и што негдје орлић бојажљиво кликће. На небу стоје непомично перјасти облаци, налик на разбацани снијег... А око купаонице, што се гради, под зеленим гранама врбовим, копрца се у води дунђерин Герасим, висок, мршав мужик црвене, кудраве главе и лица обрасла власима... Он се засопљује, одувљива се и, трепћући јако очи.ма, упиње се да ухвати нешто испод врбовог коријења. Лице му облио зној. На један хват од Герасима, до грла у води, стоји дунђерин Љубим, млад грбав мужик троугласта лица и уских, кинеских очију. Као Герасим, тако и Љубим — оба у кошуљама и у гаћама. Оба су помодрила од хладноће, јер већ више од по сата како су у води... — Та куд све руком тураш? кричи грбави Љубим, дршћући као у грозници. — Главо купусна! Држи га, држ', јер ће измаћи, анатемо! Држи, кажем ти! — Не ће измаћи... Куда да измакне? Завукао се под коријење... вели Герасим промуклим, глувим басом, што му иђаше не из грла већ из дубине живота. — Клизав је, ђаво, па га немаш за што ухватити. — За шкрге хватај, за шкрге! — Да је видити шкрге... Стој, ухватио сам за нешто... За уста ухватио... Уједа се, објешењак! — Не хватај за уста, не хватај — испустићеш! За шкрге га хватај, за шкрге! Опет тураш руком! Да глупа ли мужика, опрости царице небесна! Ватај га! — »Ватај...« руга се Герасим. — Направио се командиром... Нди па га ухвати сам, грбави ђаволе!... Што стојиш? — Ухватио бих ја, кад бих могао... Као да је и могуће мени овако ниском стојати под бајиром!? Тамо је дубоко! — Ништа, што је дубоко... Ти пливај...