Зора

Вр. VI.

3 О Р А

Стр. 217

Драшкова појава, тако можда и појава с потурицама може послужити за проучавање многих личности. Оне ситне примедбе, она заједљива задиркивања којима главари часте Турке, као и све друго у тој појави, можда може бацити мало светлости и на карактере појединихличности. Тако, опет, и друге појаве. Треба, једном речју, пажљиво проучавати сваку личност у свакој њеној речи. Тако ће се проучити карактери у Вијенцу, и видети њихова индивидуалност, колика је. Покушајмо ми тако. (Не заборавимо никако, међутим, да у Вијенцу нећемо наићи на потпуно развијене карактере него само на фигуре кратким потезима обележене.) Има ли у Виј енцу личности чији је карактер индивидуалисан? Које су то личности ? Пре свега, има личности чија је индивидуалност карактера несумњива и којима је и сам Г. Решетар признаје. То су владика Данило и игуман Стефан. Владика Данило (ми ћемо и ове две личности описати) зацело је довољно индивидуалисан. Колосална је његова фигура! Не само најзнатнија и највиднија у целом Вијенцу него и иначе видна и јасна. Она величина његова; она надмоћност и по интелигенцији и по патриотизму, и по бризи и старању које у посао уноси; уз то, суморност његова, она меланколија величине, боно осећање једне усамљене надмоћности: како га то све издваја од осталих личности у делу, како то једанпут за свагда бележи његову слику у нашој машти! Али, хајдмо редом. Владика је млад још, тек ушао у најбоље године („ти си млад јошт и невјешт, владико" каже му игуман), па већ суморан, жалостан, притиснут бригама, невољама, тугом. Народ га поштује, уважава, слуша, гледа у њему спасиоца, али је он забринут, замишљен, види да је стање у земљи тешко и скоро без излаза. На тројичанској скупштини, сви спавају, ноћ у велико, само се он издвојио па мисли, сам, самосам. Пун бриге о томе шта ће да чини с по-

турицама, он премигпља целу судбу свога народа, види јасно откуда је зло дошло, не зна, како ће да га се ослободи, па је једак, гневан, очајан. Немојте мислити да је он ту филозоф, миран, мислилатд: он три пут куне у том монологу! Ту је представљен човек који бесни од бола, дрхти од љутине, крши руке, увија се, не зна шта ће од очајања. Сам тај призор довољан је да му индивидуалише фигуру. Самим тим приказан је он као тип патриота владаоца. А у другим призорима! Кад потурице дођу на састанак, гледајте га какав је; још замишљенији, још брижнији. Сви су дошли, стотина њих, и сви Црногорци који треба да већају, и сви Турци који су међу најглавнијим одабрани; владика је глава овога збора, он је сазивач и творац његов, његова се реч очекује на збору, прва и одсудна, он би имао да почне и води цео договор: али он није хитри и лукави шеф једнога неуког народа, који ће својом вештином испословати ствар у корист овога, него је (Његош га је тако насликао) сањало, занет и апсорбован патриота, који у вештини и лукавству не види лека невољи што га тишти. Он пушта да други почну договор, и да га наставе, и да га криво воде, а сам, за цело време док траје та бурна скупштина која ће се тучом и битком завршити, изговори само онај говор који је у ствари монолог : „Воже драги, који све управљаш...", и то у екстази, обраћајући се Богу, далеко од свију присутних. Такав је владика, такав као што се у том монологу оцртао. Он највише осећа невољу од потурица, он највише жели да се они истребе. Он казује ту како ће му бити кад се то сврши. Доиста, на Божић, кад је ствар већ свршена, владика, чим чује како грме пушке низ поље, појаши коња и у трку излети пред прве гласнике, Мартиновиће. Радостан је онда, јако радостан, али му је тиха, дискретна радост, као у врло озбиљна човека. А кад и други гласници дођу, и стану ређати губитке које их је победа стала, заплаче се владика, али се