Зора

Бр. VI.

3 0 Р А

Стр. 225

„Ефендија, овако ти хвала! „лијепу ни иечита предику: „што тражили оно смо и нашли." Такви су кнез Јанко и Роган према Турцима; видели смо какви су према својим сународницима. Па и иначе, кроз цео Вијенац (ми их нисмо описивали како у свакој прилици изгледају), има још доста црта и знакова које их у истом смислу карактеришу. Они су по свему друкчији него остале личности у Вијенцу и њихове су Фигуре довољно, сигурно, магистрално индивидуалисане и оцртане. Виоград. (НАСТАВИЋЕ СЕ) Пралог карактерастоца сроске кратоке — Светкслав Стефановнћ Т Ј 16. броју Бранкока Кола 1901. изашла /*У је моја биљешка Двије крупне ситнице, > у којој сам замјерио српским преводиоцима, поводом најновијег Шантићева пријевода Биргерове Леиоре, што се не обзиру на ритам и размјер пјесме коју преводе; и додирнуо сам питање о мелосмем овако замишл,ати. Мени се у опште чини да је ова скупштина много бурнија него што на први поглед изгледа, да ту има више кретања и живости, да ту не остану сви до краја како су први пут сели, него устају, скачу на ноге, леже изваљени итд. Мандушић н. пр. зове Бајка да му „пухне у око", Бајко јамачно устане тога ради јер ено му Мрваљевић одмах иза тога каже: „не прелаз' ми преко пушке, Бајко." Кад, на крају скупштине, хоће да се побију, ја не држим да је то због речи Мандушића и Мухадиновића, нити да баш ова двојица насрну један на другог, као што то мисли Г. Решетар (Увод, 15) него да то чине неке сасвим друге личности, оне понајпре што су неме. Јер, (не заборавимо никако да има народа стотина на скупштини) ту свакп са својим комшијом засебно говори, доказује, гестикулише па ће и да се побије. Тако је т. ј. пред крај. Сердар Иван н. пр. и Ферат Зачир на једној су страни а далеко на другој Мандушић и Мухадиновић. Свака се група издвојила, и не слуша другу, нити је чује.

дичности стиха, поводом истакнутог, критиком госп. Врховца на дра Недића, питања: да ли су стихови Милете Јакшића, које је г. Недић у Зори »додирнуо« доиста беспријекорни, као што г. Врховац мисли. На ту моју биљешку изашла су у 18. броју истога листа два одговора и, да не дуљим лакрдију, прећи ћу одмах 111 тесИаз гев, пошто сам у интересу самог спорног питања одлучио одговорити мојим критичарима. Г. Живојновићу имам ово да примјетим: Нијесам мислио да ми је задаћа писати о стиху Биргерове Леиоре и не испитујући колико је истине у његову излагању и разлагању о том стиху, не могу да увидим ни послије његових примједаба да ми је дузкност одгоиарати за оио што нијесам ии рекао. Све његово цитирање Шђе1ип$епИе&- а и Леиоре мене се ни најмање не тиче. Али г. Живојновић је хтио да докаже како ја не знам ни оно што кажем — и то ме се врло тиче. Други од тих његових доказајевећ примједбом уредниковом изгубио вриједност. Али и без те примједбе, без исправке не може се, ако се силом не ће, видјети у мом цитату из Гетеакао да сам хтио рећи да је Гете »онако« мијешао ритам и размјер својих стихова. То могу видјети они који превиде, да сам цитиране стихове поређао под 1, 2, 3, и да ти стихови поређани тако под 1, 2, 3, нелгају никактзог смисла, те дакле и не могу долазити један за другим: 1. ТЈпс! Мзеће Каћгипј* пеиез В1и4 2. Аи§' тет Аи^' теаз 8шкб1 <1и шедег. 3. АиГ Дег ЛУеПе Мткеп... Ко год зна њемачки знаће да између ових стихова мора бити и других, јер овако не може бити — а ко не зна њемачки тога се не тиче ни то мјесто моје биљешке, а још мање одговор г. Живојновића. »И то је, мислим, јасно.« Прва замјерка г. Ж. требала је да покаже, како ја не знам шта су стиховске стопе, јер сам рекао да се Хајне у својој