Зора

Стр. 232

3 О Р А

Бр. VI.

Шопенхауеру ништа друго, до пакости непризнатог генија. Он показује тиме само да га сувише мјери према себи самом. А колико се г. Врх. сам себи свиђа у тој својој улози најбоље показује његово безразложно разбацивање са звучним ријечима декаденти, лит. анархисте. Прије него што бисмо и почели о том говорити, добро бн било да г. Врх. каже шта он види у тој тако страшној декаденци. Јер шта се све не трпа у ту ријеч. У једном ученом друштву у Бечу, на скупу самих доктора философије говорио је један од њих о декаденци. Послије се двије дуге сједнице препирало, диспутовало. На пошљетку ће запитати др. НМег, професор и доценат за психологију и логику на овд. универзи, главног поборника против декаденце: би ли хтио бити тако добар да обиљежи, дефинише свој појам о декаденци! И сви јунаци ником поникоше, а главни поборник — замуца и заплете се као пиле у кучине. Изгледа ми слично и да г. Врх. назива декаденцом све што му се не свиђа, с1епп еБеп -^о Ве^гћГе {ећ1еп <1а в(;е111; ет гиг гесћЂеп /ек з1сћ еш. Кад га човјек слуша како праска мислио би Бог зна шта се догодило у нашој књижевности; мислио би опет какав анархиста стао проповиједати — хришћанство ! Јер досад су анархисте негирале аукторитете г. Врх. је открио нову врсту анархиста, оне који о аукторитетима имају више мишљење него неки професори српског језика у гимназији! Чудан свијет. Нико не смије порицати оне, који се тако по ком професору допадају. Нико не смије имати ни више мишљење о ком било, него што га има таки један професор. Ама што г. Врх. не каже то своје мишљење? Што он увијек само чека да други

каже своје мишљење па да га он онда поцијепа, са своје стране — увијек једнострано? Још Лесинг је рекао да је она критика најгора која ни рутећи ие стгшра. У нашој критици није ни додирнуто, а камо ли ријешено ни једно од битних питања књижевних; ни један аукторитет још није добио својемјесто; о културним задаћама књижевности нигдје се и не говори. Ја мислим да је у оваком добу добро дошло свачије мишљење, критичко мишљење — ако има двије неопходне потребне карактерне црте —- озбиљност и сапјесност или искреност убјеђења. У свом досадашњем раду мислим да се нијесам огријешио о те двије црте. Али г. Врх. је у свом, за ме нерастумаченом, нападају на мене толико неозбиљан и толико несавјестан да заборавља са свим докле допире право критике, а гдје настаје ординарна, лична пакост — и у екстази онога осјећања, које сам толико напада код Шопенхауера, на крају своје биљешке чак ми и пријети. Кад се већ осјећао позван да ме туче — милије би ми било да ми је, у мјесто пријетње, казао и показао у чему ја гријешим. Јер кадја кажем све што знам и што имам да кажем онда ми г. Врховац више не може помоћи, ни извести ме из заблуда. А то, ваљда, хоће права критика. Али, пардон. Г. Врховац је српски критичар и као српски критичар, не смије имати у виду прво и прво писца него публику, пред којом ваља показати како писац ништа не зна (у том послу нарочито помажу бсћ1а§т>г(ш1 као декадент, литерарна анархија и т. д.) и уједно је ту публику, замотано, али доста провидно увјерити (нарочито размахујући се основним појмовима и т. д.): како је сву мудрост овога свијета поцрпио баш дотични господин критичар. Беч.