Зора

Бр. VI.

3 О Р А

Стр. 233

Додатак Поменику од 1888. Знаменити људи у српскога народа, којгг су мремниули до краја 1900. г. Напис-ао М. Ђ. Милићетћ. У Биограду, у Српској Краљеуској Штампаријп 1901. Цепа 2 дин. Поменик знаменитих људи у српскога народа свакако је једно од знаменитијих дјела у српској литератури. У њему су сачувана имена многих бораца за слободу српску и многих српских књижевника и добротвора, који би се друкчије давно заборавили. Ради тога морамо бити захвални г. Милићевићу, на истрајности у послу око прикупљања имена и биограФија њихових. Но ипак не можемо, а да му не замјеримо, што је, како изгледа, одвише олако узео тај посао и заборавио у Полгеник унијети имена неких људи, који су одиста и знаменити и велики, далеко већи, него толики други, што их је он споменуо. Некако се десило, да су ти људи већином баш из Босне и Херцеговине и Црне Горе, па би се могло мислити, да су нарочито запостављени, кад се не би знало да је г. Милићевић непристрасан и да је томе криво само његово хитање и немарност при раду. Ми ћемо споменути имена тих заборављених великана, па да се види, да они нису слављени и познати само у својој ужој домовини него и много даље ван граница њезиних. Ево нам првога Луке ВукалоЂића, чувенога војводе херцеговачкога, ево Грчића-Миленка познатога пјесника, кога су чак назвали »фрушкогорским славујем«, ево Данила ПетроникаЊегоша пртзога Књаза Црногорскога и његова брата гзеликога појводе Мирка побједитеља Турака на Грахову. Ево и три славна херцеговачка хајдука: СердараШћепана, Војводе Илије и Ђоке Баћешћа , које исти Војвода Мирко у своме »Јуначком Споменику« често, врло често спомиње. Па гдје је Војвода Максилг Баћевић и гдје су босански јунаци Поп Каран Караиоттћ и Петар Пеција Попотзић? Све их је Милићевић заборавио, као да су најнезнатнији и најобичнији људи.

Оцјене ^б^^ п Р аказ(1

Но ми смо држали, да ће он што је заборавио у једноме, надокнадити у другоме Поменику и са радошћу смо дочекали овај његов Додатак. На жалост, брзо смо се увјерили, да не само што није старе великане наново споменуо, него је многе друге заборавио. Заборавио је Нику Бесарошћа, првога приповједача босанскога, Мићу Љубибратића, познатога друга Вукаловићева, Јолу Пилетића, Нонака Милошева, Станка Радонића, чувене јунаке црногорске, Новицу Церовића убојицу Смаил-агина, кога и хрватски пјесник опијева, Саву Бјелановића одличног публицисту српског, Мишу Димитријеваћа, Јована Павлошћа, Миту Поповића, пјесника и још неке. Ако је ово одиста поменик знаменитих људи српскога народа, онда се ови људи нијесу смјели заборавити и Милићевић не може ничим оправдати своју немарност према њима... Али и осим ове и најглавније мане, овај је Додатак препун других мана. Изгледа, да га је писац писао још брже него први, као у жељезничком купеју. Он н. пр. каже неколико ријечи о пок. Ики Вукићевићу, па, при крају, вели: »опширније у Мостарској Зори од 1. априла 1899. бр. IV. стр. 151.« Лијепо! Онда је могао о свакоме овако. Није се требао мучити, па ни кратке биографије писати, него да је само споменуо име, па казао: »опширније у том и у том календару или листу« и онда нека се читаоци муче и траже тај календар или лист. Хитање и лакомисленост његова огледа се и у овоме, кад н. пр. на стр. 10 пише о пок. Јовану Анђелковићу: »Године 1860, августа 19. постао је ђенералштабни потпоручник; Године 1862, јула 30, поручник; Године 1866, јануара I, капетан II. кл.; Године 1870, јануара 1, капетан I. кл.; Године 1873, јануара 1, постао је мајор; Године 1876, марта 10, потпуковник; Године 1879, августа 10, пуковник; Године 1885, августа 10, ђенерал.«