Зора

Стр. 202

3 О Р А

Бр. VI.

је слика Скендербега, књаза Милоша и Михаила по укусу чича-Јордана; даље Бихнер и Спенсер, ЈТибкнехт и Писарев по укусу препаранада; и, на послетку, ту су и неке слике исечене из илустрованог часописа »ТЈећег Бапс! ипс! Меег-а«: нека принцеза Липе-Детмолдска и неки мали принц Саксен-кобур-Готски у плундрама и још неке Швабе и Швабице у цивилу и у униФорми, Бог ће га знати по чијем укусу! — Све је то полепљено по дувару као и слике једне вршаће машине, силне корице од цигар-папира и илустрован ценовник неке Фабрике мебла. Али »мебл« своје радње, »механски једек« названи, изгледа да чичаЈордан није купио из трговине коју, рекао бих, препоручиваше оним ценовником на зиду. Јер и клупе, и столице, и дугачки столови, били су од просте, мрко обојене чамовине, све рукотвор Гаје Тишлера који имађаше златне руке, али проклета она његова гуша, што добије то попије, и стога је увек у ходу заплетао ногама а у говору језиком. За тим столовима било је увек света а највише их је, наравно, било у подне и у вече. Већ само име »ашчиница« казује и каква је публика долазила да се поткрепи ту јелом и пићем. Пићем, велим, јер чича-Јордан је имаои механско право, право да точи и крчми пиће. А точио је чисто природно вино, јер није држао келнере са јако исеченим прслуцима, и у Фраковима цал-келнере, па за то и није имао нужде да квари вино, које је он, у осталом, сматрао као светињу, јер се њиме православни хришћански свет причешћује. Сем доброга вина —- због кога су свраћали ту и угледнији пензионари, па чак и дјејствителни, онако мало виши, чиновници — имао је и добре ракије, шљивовице и комовице, и

још многе друге, од разних трава начињене и у редове поређане, тако да му је једна страна ашчинице изгледала Формално као апотека, у толико више и потпуније, што су му све Флаше биле са етикетом, натписом; Формално као у апотеци. На једној је Флаши писало: »Раћија кад има човек муку на срце«, на другој »Раћија, од лек, кад заболи пупак«, на трећој »Раћија проти дерт кад га човек има«; на другима опет тако нешто. Чича-Јордан је искрено веровао у исцелителну моћ тих ракија; клео се свим на свету, и наводио примере, људе којима је помогла кад су већ и сами лекари дигли руке од паћеника. А Молер-Миша би, кад би се ту случајно десио, потврђивао и додавао, да он само с тога и долази и пије ракију, прво што му помаже, а друго што лекарима не верује па није луд да их помаже, и свакога саветује, да се на-њ угледа. А иза вина и ракије није по квалитету изостало ни јело. Кујна чичаЈорданова била је на гласу. Многа сиротиња а тако исто и многи гурмани, знали су за њу. Колико се њих маторих бећара зарекло, кад се у хотелу наљ>уте на јело, и рекло: »Оће Бога ми да ме натерају, да учиним неку глупост — да се оженим!« Зарекло па порекло, чим се дохватило чича-Јорданове кујне. Сиротиња је ишла Јордану што је ту кујна јеФтина, а гурмани, што је добра. Али и ако је кујна била добра, управо изврсна, ипак, држећи се оне изреке, да све »што се хвали, то се квари«, нису је ником хвалили ни препоручивали, него су је, као прави себичњаци, сами ревносно похађали и поштено плаћали. Но и ако је била јеФтина кујна, није јеФтин био новац, и за то је било и вересије; сигурне вересије и пропале вересије. Чича-Јордан је,