Зора

34*

Вр. VII.

3 0 Р А

Стр. 263

потерајмо и даље, исцрпимо све замерке, не само ове крупније него и много ситније, незнатније, чак несигурније) што је слика Црногораца у Вијенцу, по свој прилици, мало ублажена, оплемењена, улепшана. Ми смо раније рекли да је Његош имао смелости у том сликању, није зазирао од слике која не би била ласкава по његов народ; додајмо сад да и та смелост његова има граница. Његош је смео шалити се са угледним и омиљеним народнимјунацима, смео открити примитивну и некултивисану природу својих поданика, смео показати (сцена сватова) једну групу ових као пук бесвестан и индиФерентан према народној ствари: али, ако нам је допуштено с резервом рећи, до оне праве смелости, до оне истините слободе, до праве артистичке искрености која слика реалност и онда кад је ова нешто грубља и незгоднија, као да није могао доћи. Изгледа, наиме, да Његош није сликао Црногорце онаквим какви су они у ствари били, у оној боји коју су они заслуживали. Судећи по народним песмама, Црногорци Данилова времена били су каткад разбојници, хајдуци, убице, отимачи (према Турцима, наравно): Његош им је, у главном, дао нешто благороднији лик, племенитији изглед, питомију фигуру. У целом Вијенцу, само Пециреп и Балета практикују хајд.учки занат, дочекују и пљачкају турске трговце на друму; остали јунаци не чине Турцима никакве штете, него изгледају мирни, добри, лојални грађани. Јунаци које народна песма означава као оггасне хајдуке, код Његоша су се претворили у добричине старце, или се потпуно изгубили. Кнез Роган н. пр. којега смо видели како је Његош оцртао, по народној песми је (ако је т. ј. он та лИчност, в. прву главу расправе) јак злотвор турски (сигурно не само из националних обзира): Турци горе од жеље да запале кулу његову, страшну, крваву, „на коју се турске главе суше „и у коју турско робље воде" 1

1 Огледало, п. IX.

Вукота Мрваљевић, после, као и брат његов Драшко, који су се у Вијенцу сасвим изгубили (овај последњи једва поменут у једном стиху, па чак ни то није сигурно), страшни су по народној песми; сам везир скадарски наређује потеру за њима и тражи главе њихове: „то су, каже (ово се тиче и Мићуновића), турске вазда крвопије, од њих плачу све турске крајине". (Огл. п. VI.) Вук Томановић, опет, који је код Његоша прост фигурант, у песми је прави хајдук (песма га, у осталом, само тако и титулише: „у хајдука у Томановића", „вели хајдукТомановић Вуче"); он не може да се начуди како смеју Турци слободно пролазити друмовима и безопасно терати робу трговачку а „за нас (т. ј. за хајдуке), вели, нико ни хабера нема"; његова је глава високо уцењена, што значи да је много дојадио Турцима својим хајдуковањем. (0 г л., п. XIV). Сви ти јунаци имају лепшу, питомију фигуру у Вијенцу него у песми. Зашто? Зато, држим, што је Његош хтео, из буди каквих разлога, да изнесе у Вијенцу мало улепшану слику Црногораца. Ево и других потврда томе. Све личности у Вијенцу и у другом погледу честите су, поштене, племените, витешке, родољубиве; нико н. пр. није издајица. Свати ободски једини чине неки изузетак, и баба. Али свати ипак нису издајице, а баба, ако и јесте, приморана је да то буде. Бабу је везир натерао на издајство, попретио јој и потврдио заклетвом да ће јој, у противном случају, свих десет унучади и сва три сина њена заједно са женама њиховим, у живом огњу изгорети. Бабино издајство је, дакле, оправдано; Његош, и кад је хтео коју личност да представи у ружној боји, одмах је дао и извињење за то. Изгледа, одиста, да је Његош по правилу хтео само добре, ваљане душе да слика; да само таквим сликама представи свој народ. Изгледа то и по овоме још. У народним песмама има доста гласовитих јунака Данилова доба и сем оних које је Његош унео у спев, али су они махом издајице,