Зора

Стр. 286

3 О Р А

Бр. VIII. и IX.

испуцане помодрене усне шапућу му: Хранитељу мој, аманет ти дјеца наша!... Трже се кип и чу иза себе гласину: — У име закона напријед! — Механично се окрену и угледа, крај дедактива, Милана, гдје дршће и страшљиво мотри око себе. — Милане, сине, зарида отац,а сузе му се скотрљаше низ образе... Прилети му да га загрли, али осјети како му око дамара зазвеча ланац. — Милане, срећо моја, — и заљуљавши се горњим тијелом, пољуби га. — У име закона напријед! деру се стражари! И он пође... тад се још једном окрену Милану, који несвјесно гледаше за оцем, и зајеца: ■— А Мара?... * На црквеном звонику одјекну, са великог звона, три сата послије поноћи. Кошева бућка, хукће, жубори а киша ромиња. Испод густог грања Кошевских врба глиба свезан брко, погнуте главе и изнемогао. Груди му се стежу, уста се суше, а срце му ршти. За њим ступћу два стражара и зијевајући, глупо се згледују, мислећи, на свој часни положај. Сарајепо. Нојева сонови сјзантазија — 'јЗуро Ј. Димовић. Рјео катихета за кавански округли сто од мрамора, па без воље преврће новине. Већ неколико дана није ни за што. Пође ком пријатељу, па се заустави гдјегод и тамо остане, или оде куда није ни помислио. Почне да се препире, па изгуби

вољу да говори и објашњава, и противник га туче и ако би се он могао бранити. У њега се уселио неки немир и сумња, нешто нејасно и замршено, па му скраћује итокобичних мисли и убија му вољу за рад, за провађање, за живот. Љетње сунце припекло, а путем иду кола што пут полијевају. Кочијаш очијука с младом пиљарицом, којој хоће пуне груди да растргају узану црвену реклу. Она га неће да гледа, он окреће кола по пространом тргу и пукне бичем кад пролази испред ње, а катихета мотри преко новина од свог стола како му из цијеви пршти вода у правилним трацима и влажи камен. Тад уједаред опази како мину мимо каванског прозора његов колега, проФесор ФилозоФије. Завукао главу у огрлицу као да киша пада, укочио тијело и ступа бацајући се кољенима као да се пење уз брдо. — Ха, баш добро, овај ће на пиво, сијевну катихети мозгом и пожури се за њим. Изађе на уски тротоар с углачаним каменом, па сустиже проФесора у један мах. Није ни опазио како га је стигао. Улица је била узана и пуста, куће високе и затворене и у њима тамно скоро као у ноћи. — Баш добро да се састадосмо, обрадова се катихета кад га сустиже. Њих се двојица нису до душе најбоље пазили, јер су осјећали између себе јачину преграде у назорима, и кад год би се срели у зборници или на гимназијском ходнику, чудно би се погледали, и мимоишли. Хтио га је катихета у више маха да ослови, али му је то забрањивао унутарњи стражар. И било је тако све до неки дан, кад се састаде с једним својим садругом, који се одао на студирање новијих ФилозоФа, и одушевљавао се за њихове погледе на свијет. — И