Зора

Бр. VIII. и IX.

3 0 Р А

Стр. 285

вуче већ накићена солдата и пући му усне. Трећи иар : Судоперу и чистикућу господина предстојника држи испод лијеве мишице укочени хусар. Он клепће петама, да мамузе звече, а она му се испод коже смјешка и подигнутом десном руком носи „криглу" пива. — Таман да принесе „криглу" устима свог „играча", кад из споредне собе нешто лупну, а онда настаде граја. — Сви полетише на растворена врата, што гледају у „собу са округлим столовима." За једним изврнутим столом, пред локвом пива и разбијеним чашама гакало је њих троје: жена са улупљеним носом, дугајлија са чиром на образу и један окошти брканлија, који наједном диже руку, зграби дугајлију за прса и тресну њим о под. Дугајлија са чиром на образу зајеча, публика зазврчи, а жена са улупљеним носом отскочи, и излети на ходник, крештећи: „ХилФе... хилФе!" — Полицај... полицај... полицај... задрхта са улице крупан глас све то јаче и јаче. Публика гаче, жамори, негодује, а дугајлија са чиром на образу отима се и стење. — Још једну,... крикну брканлија и, крупна псовка сукну му на уста. Међу публиком чују се гласови: Миг1акеп!... Битше Тбсћизсћеп... у том се раствори гомила на вратима и уђе стражар. Брканлија отскочи, и прислони се леђима уза зид. Дугајлији, кадустаде, поче из носа да цури крв. Брканлијини зуби шкрипе, очи крваве, а на повијама се купе уздужне боре. Кад му се примаче стражар, исколачи на њ очи као дивља звијера. Црни му се брци разасули, рашчерупали па покрили усне. Коса му

се накостријешила, а вратне жиле надуле. — У име закона напријед, убрза танким гласвм стражар. — Ни корака даље, викну брканлија и одмакнувши се од зида, стаде у положај, који изазивље. Стражар устукну натраг, пројури кроз гомилу, излети на пут и звизну. У том часу, кроз шарену гомилу на вратима, промили Милан и прилети брканлији. — Бааабо... задрхти кроз плач и обгрли му кољена. Гомила заустави дах. Човјек се задрма. — Одлази! тупо рикну отац. Наста жамор... Главе се на вратима збише. Гомила се заталаса и помаче напријед. Између ње се прогура онај стражар. За њим други, у пратњи дедектива жуте косе и крмећих очију. Опет тајац. Брко се укипио и закрвављеним очима буљи у дијете. Коса се разбарушила, а груби праменови попадали по ознојеном челу. БркОви му се разасули и отпустили, продрта јечерма раздроњила, а испод блатњаве и раздрте ципеле вири масни, излињали Фес. Руке му тромо пале, а из једног длана цури крв и капље по прашном поду. Стражари га опколише — он их и не види. Његов је поглед у прошлости, коју му ускрсну Милан. ... Гледа у покојницу, како пред олтаром, под бијелим дуваком носи вјенчани вијенац на глави. И он уз њу... поп им свеза чевром руке, а у ушима му пјева: Исаије ликуј... Ноћ је. Пред иконостасом старе сарајевске цркве цврче кандила, а свеци се мичу и гледају га. Наједном види њу — своју жену, онаку, као кад је умирала: костур овијен жутом кожом, стаклен поглед упрла на њ, а

37