Зора

Стр. 284

3 0 Р~А

Бр. VIII. и IX.

здени демир, па као прави селадон, обузет пламом источњачког севдисања и не осврће се ко иза њега пролази; него пиљи у два луча, што из помрчине сјакте. А из мрака, са прозора, куцка срце: сретно, непокварено — и осјећајући топли дах свога драгана, кује златни ланац будућег живота. Милан измиче... Заокрену на лијево у узак, мрачан, чикма-сокачић, окле запахну нечисти, смрдљиви ваздух. Из једне авлије чу се режање и лајање пса. Одозгор, биће са горице, таласа се звучни глас заљубљеиа дјевојчета, — дрхти, трепће и опија те слатком севдалинком: „Вјетар душе, ал-катмер мирише, Драги драгој ситну књигу пише..." Глас тоне и — утону. Милан се заустави пред једном нахерелом потлеушицом покривеном црним иструлим даскама. Пропе се и подигну мандал. Расклиман канат зајеча и тупо одјекну о кућни зид у калдрмисаној авлијици, која није друго била, него пролаз до собних врата. И у та уцрвоточена врата, оперважена жутом, излињалом јањетином, лупну Миланов лакат. Климава брава шкљоцну, — шкрипну захрђала баглама. Милан уђе, лијевим раменом притвори врата, онда их прилупну крстима. Собица је била врло мала са почађелим зидовима, уцрвоточеном, ниском шишом, што се наслањала на увијену стару греду. На источном зиду, таман под гредом, нахерила се на подбулој клачарди стара истрошена икона, покривена чађом и прахом, што јој даваше тајанственији изглед. Пред њом виси кандило бијела чашица — у коме се спустио жижак готов до дна, па жмирка, а слаба му свјетлост трепти по мрачној икони. У горњем углу, према

једном прозорчићу, са прљавим и тенећом закрпљеним окнима, нијемо стоји поцрњели орахов сандук. А пред њим, на душеку, јеца и сухо кашље уковијала Миланова сестра, покривена дроњавим јорганом, јединим остатком материна чеиза. На сандуку цмиљи лампица и кроз поцрњели и окрњели цилиндер баца слабу свјетлост на њезино пожутјело чело. Врата треснуше —■ Мара се подиже и, наслонивши леђа уз сандук, погледа у Милана погледом који и највеселију душу заодјева у црну копрену. — Гдје је бабо, шану и одахну, а подбрадак јој паде на груди. Мјесто одговора одави Милан замотуљак и метну га на сандук. Тад узе комад хљеба и шунке па јој додаде. — Гдје је бабо? понови Мара. На пољу муња сијевну, па загрмље. Пљусак удари из све снаге. Вјетар повија врбово грање и својом хуком заглуши жубор Кошеве, која се намргођено вуче и ишчезава у мрачном зјалу, испод ћупријице. У великој сали код „златног орла" свира шест ветеранаца „брзу полку." Парови се врте, посрћу, жаморе, кашљу, штуцају и тару крупни зној. Оркестар заврши. Неко се изгуби у другој соби, неко у ходнику, а неколико њих отпочеше шетњу унаоколо: пар и пар. Један је пар све надвисио: госпођица Мици, куварица господина савјетника, ухватила испод руке полупијана болничарског корпорала, дугоњу орловског носа и плавог, уФитиљеног брка, па му се уноси у лице, прегибајући предњи дио тијела. Други пар: слушкиња господина капетана, малена, зајапурена намигуша, великих уста и јаких ноздрва,